U dnevnim izveštajima koje je slao iz logora Manjača, svedok optužbe sa pseudonimom ST 172 izvestio nadređene da "zarobljenici umiru od žeđi" kao i da su izloženi "maltretiranju i ponižavanju". Svedok je apelovao da se vojnim policajcima skrene pažnja da "Manjača nije kuća terora" već "logor za ratne zarobljenike prema kojima se treba ponašati humano"


Suđenje bivšim čelnicima policije bosanskih Srba Mići Stanišiću i Stojanu Župljaninu nastavljeno je iskazom zaštićenog svedoka sa pseudonimom ST 172, bosanskog Srbina koji je 1992. godine obavljao izvesne dužnosti u logoru Manjača kraj Banja Luke. Kakva je tačno bila njegova funkcija ostalo je nepoznato javnosti.

Svedok je u glavnom ispitivanju rekao da je poljoprivredno dobro Karađorđevo na Manjači promenilo namenu 1991. godine kada je u njegovim štalama i hangarima uspostavljen logor za ratne zarobljenike iz Hrvatske. U junu '92. za komandanta logora je imenovan Božidar Popović, penzionisani oficir JNA koji je ponovo aktiviran u VRS.

Logor su, po rečima svedoka, obezbeđivali vojni policajci i pripadnici stanica javne bezbednosti iz Ključa i Sanskog mosta. Policajci su uključeni u obezbeđenje logora po naredbi komande Krajiškog korpusa nakon dogovora sa banjalučkim Centrom javne bezbednosti, rekao je svedok, dodajući da su pripadnici civilnih struktura, nakon dolaska u logor bili pretpotčinjeni vojnim organima a za krivična dela im je suđeno pred vojnim sudovima. Informacije o delima koje su počinili su, tvrdi svedok, bile prosleđene načelniku odgovarajuće stanice javne bezbednosti.

Zarobljenike su u logor dovodili policajci, rekao je svedok, naglašavajući da su često dolazili bez ličnih dokumenata. Prema izveštajima koje je manje-više svakodnevno slao nadređenima a koje je tužiteljica uvela u dokaze, među zarobljenicima je bilo osoba mlađih od 18 i starijih od 60 godina kao i teških ranjenika. Svedok u izveštajima traži od nadređenih da se ti ljude oslobode jer "nisu sposobni za vojnu obavezu", dovedeni su "bez selekcije, iz kuća i sa njiva" i "nisu imali oružje, niti su učestvovali u oružanoj pobuni". Svedok je nadređene izvestio da "zarobljenici koji su ipak ljudi umiru od žeđi, izloženi su maltretiranju i ponižavanju" i apelovao je da se "prekine sa masovnim, neorganizovanim dovođenjem ljudi koji to ne zaslužuju". Takođe je tražio da se vojnim policajcima skrene pažnja da "Manjača nije kuća terora" već "logor za ratne zarobljenike prema kojima se treba ponašati humano".

Prema izveštaju koji je svedok sastavio 7. jula 1992. godine, od 560 zarobljenika dovedenih u Manjaču iz Sanskog mosta njih 24 je umrlo u prevozu "najverovatnije usled nedostatka vazduha". Svedok je danas rekao da je bio "zgranut kao čovek" jer su ljudi "stajali kao šibice u šleperima, nisu imali vazduha", a mnogi su "bili u poznim godinama sa zdravstvenim problemima". Ponašanje policije prema tim ljudima je, po svedoku, bilo "neljudsko i neprofesionalno".

Svedok će sutra odgovarati na pitanja branilaca Stanišića i Župljanina.

Dijeljenje sadržaja