U nastavku unakrsnog ispitivanja britanskog generala Ruperta Smita, Radovan Karadžić ukazao na nastojanja Slobodana Miloševića i nekih međunarodnih faktora da ga "marginalizuju", kao i na odluku "moćnih igrača" iz leta 1995. godine da po svaku cenu bombarduju bosanske Srbe, koji "nisu mogli ništa da učine da to spreče"

Mada tvrdi da nije ljubitelj teorija zavera, Radovan Karadžić je u završnici unakrsnog ispitivanja poslednjeg komandanta UNPROFOR u BiH, generala Ruperta Smita/Smitha, ukazao na dve zavere u čijem se središtu našao 1995. godine.

Prva je, smatra on, bila uperena protiv njega lično, sa ciljem da se izazove razdor na Palama, marginalizuje političko rukovodstvo bosanskih Srba i "Mladić okrene protiv Karadžića". Zaveru je, iz Beograda, vodio Slobodan Milošević, a podržavali su ga razni međunarodni faktori što se, po optuženom, vidi i iz knjige tadašnjeg evropskog izaslanika Karla Bilta/Carl Bildt koji navodi kako se "Mladić koristio da bi se podrio Karadžić". General Smit, međutim, negira da je od njega bilo ko tražio da učestvuje u "izolaciji Karadžića", mada priznaje da je postojala takva ideja 1994. godine, kao i da se o njoj ponovo razmišljalo i u leto 1995. godine. "Mnogo toga se radilo iza mojih leđa, a od mene se tražilo da ispunjavam sporazume u kojima nisam učestvovao" – požalio se Karadžić.

Na tu se temu u dodatnom ispitivanju vratio i tužilac Tiger/Tieger, pitanjem da li se ideja o izolaciji Karadžića pojavila zbog "ličnih antipatija ili zato što se radilo o osobi koja kontroliše događaje koje bi oni hteli da promene". General Smit je odgovorio da se smatralo da će se mirovni sporazum lakše postići sa Miloševićem, "na koga se moglo više uticati nego na Karadžića".

Druga zavera je, po Karadžiću, bila uperena protiv Republike Srpske i bosanskih Srba uopšte, koje su "moćni igrači" u leto 1995. godine odlučili da po svaku cenu bombarduju, a sve u interesu očuvanja kredibiliteta NATO, jačanja odnosa Evrope i Amerike i unutrašnje političkih motiva pojedinih zapadnih sila. Bili su to, rekao je Karadžić, "mnogo veći igrači on nas malih milion i po bosanskih Srba, koji nisu mogli da učine ništa da bi izbegli bombardovanje".

General Smit, koji je 1995. dva puta pozvao vazdušne udare NATO na objekte Vojske Republike Srpske, nije se složio sa takvom analizom. Bosanski Srbi su, rekao je, svojim postupcima odlučivali kakve će poteze on povući. "Ja te poteze nisam diktirao, moje je bilo da na njih reagujem" – rekao je svedok. A "potezi" na koje je reagovao u maju i avgustu 1995. godine bili su kršenje zone totalnog isključenja teškog naoružanja oko Sarajeva i granatiranje zaštićene zone koje je dovelo do masakra Markale 2.

Karadžić je, takođe, pokušao da uveri generala Smita da pripadnici UN koje su bosanski Srbi u maju i junu 1995. godine koristili kao živi štit protiv vazdušnih udara NATO nisu bili taoci nego ratni zarobljenici, budući da su bili "u aktivnoj službi u vojsci UN" i budući da ih je on lično upozorio da će ih, u slučaju napada NATO, "smatrati neprijateljem". General Smit se, međutim, nije ni sa time složio. Rekao je da "ne smatra ratnim zarobljenikom nekoga ko je lancima vezan za stub ili kapiju vojnog objekta i kome prete da će ga zaklati. Smatram ih taocima." – zaključio je.

Po okončanom iskazu generala Smita, Karadžić je nastavio unakrsno ispitivanje Tihomira Glavaša, koje će završiti sutra.

Dijeljenje sadržaja