Na suđenju Radovanu Karadžiću svedočio preživeli iz masakra od 14. juna 1992. godine, kada je vatrom iz raketnih bacača, pešadijskog oružja i ručnim bombama, ubijeno oko 50 Bošnjaka zatvorenih u autobusu. Optuženi tvrdi da su za napad odgovorne muslimanske snage jer, kako je rekao, "Srbi ne bi uništavali svoj autobus"

"Pio sam krv od rođaka i komšija koja je tekla dole. Ja sam bio na podu, lice mi je bilo i usta na podu, toliko je bilo krvi. Nesnošljivo." Tako je svedok optužbe sa pseudonimom KDZ-041 opisao scenu iz autobusa u kojem je 14. juna 1992. godine, u mestu Sokoline ubijeno oko 50 ljudi. Na suđenju bivšem predsedniku Republike Srpske Radovanu Karadžiću, dao je iskaz putem video veze i sa zaštićenim identitetom i likom.

Svedok je živeo u Ahatovićima, selu u sarajevskoj opštini Novi Grad, koje se krajem maja 1992. godine našlo na udaru srpskih snaga. Pokušao da sa još oko 30 ljudi pobegne u šumu, ali su zaustavljeni i polovina je ubijena a polovina zatočena u dve cisterne za gorivo u vazduhoplovnoj bazi u Rajlovcu. U cisternama je, po tvrdnjama svedoka, bilo zatočeno više od 200 ljudi. Među njima su bili i Hajro Delić i Enver Čelik. Prvi je preminuo od posledica batinanja a drugi je obešen i "palijom mu je prebijena kičma", rekao je svedok.

Zatočenici su ostali u cisternama do 14. juna kada su im "srpski specijalci", obučeni "kao gerilci" sa crnim maskama preko lica, naredili da se ukrcaju u autobus i da "radi sopstvene sigurnosti" legnu jedan na drugog "potrbuške".

Mada im je rečeno da idu u razmenu na Kobilju glavu, autobus sa 55 zatočenika se zaustavio u mestu Sokoline, pored jednog potoka. Vozač i dvojica stražara su izašli pod izgovorom da treba da ohlade motor nakon čega je svedok čuo i osetio "jaku detonaciju" granate koja je pogodila "masu ljudi". Zatim je "počela pucnjava iz pešadijskog naoružanja", usledile su još dve jače detonacije kao i eksplozije ručnih bombi ispod autobusa. Nakon 15 minuta, "sve se stišalo" osim "jecaja" koje je čuo u autobusu. Rekao je ljudima da se "utišaju" da se vojnici ne bi vratili i pobili preživele nakon čega se, kaže, "nije ni muha čula".

Svedok je ostao da leži neko vreme ispod mrtvih tela a onda je sa nekolicinom preživelih uspeo da se izvuče do obližnje šume. Našao je sklonište u muslimanskom selu Vukasovići čiji je komandant TO narednog dana poslao ljude da na dva traktora sa prikolicama izvuku mrtve iz autobusa i sahrane ih.

Radovan Karadžić je u unakrsnom ispitivanju sugerisao da je autobus zaustavljen i napadnut "iz zasede" na liniji razdvajanja muslimanskih i srpskih snaga. Pozivajući se na presretnuti razgovor Momčila Krajišnika i njegovog brata Mirka, Karadžić je tvrdio da su za napad odgovorni Muslimani koji su mislili da su u autobusu Srbi. Po njemu, nije logično da "Srbi uništavaju svoj autobus".

U istom masakru je poginulo i 13 rođaka Ramiza Mujkića koji je dao iskaz nakon svedoka sa pseudonimom 41. Mujkić je uhapšen u avgustu 1992. godine i odveden je u logor u Rajlovcu gde mu je slomljena vilica. Tamo se susreo sa Nikolom Poplašenom i Mirkom Krajišnikom koji su od svedoka tražili da im otkrije gde se nalazi komandant teritorijalne odbrane Ahatovića Hasan Mujkić. Pošto svedok zbog slomljene vilice nije mogao da govori, dali su mu papir da na njemu napiše svoju izjavu. Svedočenje Ramiza Mujkića nastaviće se u utorak.

Dijeljenje sadržaja