Ekspert optužbe tvrdi da srpska policija u Bosni i Hercegovini nije formirana na osnovu sporazuma sa drugim nacionalnostima niti u skladu sa Kutiljerovim mirovnim planom, kako to često sugeriše odbrana, već jednostranom odlukom srpkog rukovodstva


Na suđenju nekadašnjim čelnicima policije bosanskih Srba Mići Stanišiću i Stojanu Župljaninu tužilaštvo je saslušalo Kristijana Nilsena/Christian Nielsen, bivšeg istražitelja tužilaštva koji je proučavao kako je došlo do podele policije BiH i stvaranja srpskog MUP. Svedočeći 2005. na suđenju Momčilu Krajišniku Nilsen je rekao da je vođstvo bosanskih Srba uspostavilo vlastitu policiju 1992. godine kako bi osvojilo i održalo “srpske“ teritorije u BiH.

Pripreme za izdvajanje srpske policije iz sistema Bosne i Hercegovine počele su još u jesen 1991. godine, rekao je svedok. Podela je ozvaničena depešom koju je tadašnji pomoćnik republičkog ministra policije, Momčilo Mandić, 31. marta uputio ministru, svim opštinskim i regionalnim uredima javne i državne bezbednosti. U dokumentu koji svedok naziva "rodni list" MUP RS, Mandić zapravo najavljuje osnivanje srpskog MUP u skladu sa novim zakonom Republike Srpske koji će stupiti na snagu već narednog dana.

Svedok navodi da je srž te depeše bilo da se "stvori utisak" kako je odluka doneta na osnovu sporazuma sa drugim nacionalnostima. Reakcija republičkog ministra unutrašnjih poslova Alije Delimustafića govori suprotno, tvrdi svedok ukazujući da je ministar optužio Mandića za protivzakonit i neprimeren akt. Formiranje srpskog MUP nije proisteklo iz konačne verzije Kutiljerovog plana za Bosnu i Hercegovinu, kako to često sugeriše odbrana, već je policija stvarana paralelno sa pregovorima u Lisabonu.

Tužilac je predočio jednu od naredbi prvog srpskog ministra policije Miće Stanišića iz maja 1992. godine u kojoj se navodi da upotrebu jedinica MUP u zajedničkim akcijama sa VRS može naložiti samo ministar, načelnik CSB, ili komandant policijskog odreda ministarstva. Tokom zajedničkih dejstava, kaže se u naredbi, jedinice policije biće pretpočinjene vojsci, s tim što policijom neposredno komanduje radnik MUP. U praksi to znači, pojasnio je svedok, da vojni komandant izdaje naredbe policiji, ali preko policijskog oficira.

U izveštaju se takođe ukazuje i na neslaganja između VRS i MUP oko nadležnosti za obezbeđivanje i upravljanje zatočeničkim centrima. Nilsen ukazuje da je policija do leta imala stražarske dužnosti u mnogim zatočeničkim objektima, ali da su pripadnici MUP "iskazivali želju" da to prepuste vojsci, kao i na često nezadovoljstvo VRS načinom na koji im je policija prepuštala zatočenike. Nilsen navodi da su predstavnici vojske, koji su upravljali logorom Manjača, uputili više protesta zbog činjenice da su mnogi zatočenici koje im je isporučila policija bili u veoma lošem fizičkom stanju i nisu imali prateću dokumentaciju iz koje bi se videlo zašto su zatočeni.

Dijeljenje sadržaja