Zašto tužilaštvo nije dokazalo ono što “svi znaju” (2)

U presudi Haradinaju, Balaju i Brahimaju sudije ukazuju da nije bilo dokaza na osnovu kojih bi izvan razumne sumnje zaključili ko su počinioci ubistava Albanaca, Srba i Roma čija su tela pronađena u kanalu Radonjićkog jezera, iako smatraju da "postoji verovatnoća" da je odgovornost za njihovu smrt na pripadnicima OVK


Jedan od razloga zbog kojih je Pretresno veće oslobodilo bivše zapovednike OVK, Ramuša Haradinaja i Idriza Balaja, a Lahija Brahimaja osudilo samo po dve od 37 tačaka optužnice, je i neuspeh tužilaštva da dokaže ko je ubio 30 Albanaca, Srba i Roma, čiji su leševi u septembru 1998. godine pronađeni u kanalu Radonjićkog jezera. Optužba je tvrdila da su svi oni ubijeni dok su bili "u rukama OVK", dok je odbrana to poricala, ukazujući i na mogućnost da je leševe podmetnula srpska policija ili vojska.

Veće je odbacilo sugestije odbrane o "podmetnutim leševima", ali nije prihvatilo ni tezu optužbe da su svi oni žrtve OVK, ocenjujući dokaze o počiniocima i okolnostima njihovog ubistva "nepreciznim, nepouzdanim ili jednostavno nepostojećim."

Jedino što je dokazano, po oceni sudija, jeste da je većina tih ljudi nestala pod sumnjivim okolnostima da bi se nakon nekoliko meseci pojavili u kanalu Radonjićkog jezera. Nije, međutim, razjašnjeno šta je s njima bilo u međuvremenu. Žrtve su poslednji put viđene žive na različitim lokacijama u tri opštine jugozapadnog Kosova, u periodu od pet meseci. Činjenica da su mnogi poslednji put viđeni u područjima koje je – kao i samo zonu Radonjićkog jezera - kontrolisana OVK, po sudijama "ukazuje na verovatnoću" da ih je OVK otela, ubila i sklonila njihova tela u kanal jezera, ili ih je tu dovela i pogubila. Na jednom od betonskih zidova kanala su, naime, pronađeni tragovi metaka što "ukazuje na verovatnoću" da su neke od žrtava tu ubijene. No veće, kako je navelo, ne može da iz toga izvlači šire zaključke o sudbini ostalih žrtava, čija su tela pronađena na mestima udaljenim od 700 do 2.500 metara od tog betonskog zida.

Na osnovu "verovatnoće" se, ukazuju sudije, ne može zaključivati izvan razumne sumnje. Navode za to nekoliko primera. Telo kosovske Albanke Sanije Balaj, recimo, jeste pronađeno u kanalu Radonjićkog jezera, pošto je prethodno uhapšena od strane pripadnika OVK. Dokazi, međutim, ukazuju na "razumnu alternativu" da je ubijena nakon što je puštena iz pritvora OVK i to zato što je sa sobom nosila veću svotu novca. Takođe, veće je zaključilo da se u slučaju ubistva Nurije i Istrefa Krasnićija/Krasniqi ne može ignorisati mogućnost da su ubijeni usled "porodičnih nesuglasica ili lične osvete".

Za većinu identifikovanih osoba čiji su leševi pronađeni u kanalu tužilaštvo nije ponudilo dokaze da su ikada viđeni u pritvoru OVK, niti da su ih njeni pripadnici uhapsili. To je slučaj sa ubijenim kosovskim Srbima Velizarom Stošićem, Ilijom Antićem i Milovanom Vlahovićem, o čijoj su sudbini uglavnom svedočili njihovi rođaci, navodeći da su ih poslednji put videli u oblastima pod kontrolom OVK. To, međutim, nije bilo dovoljno sudijama da zaključe ko ih je uhapsio i ko su počinioci zločina.

Pored nekih žrtava u kanalu su pronađene i čaure kineske proizvodnje, za koje je balističar srpske policije Milutin Višnjić utvrdio da su ispaljene iz istog oružja koje je OVK koristila u martu 1998. godine u borbama u selu Pljančori kao i u Glođanu, u sukobu između srpske policije i pripadnika OVK utvrđenih na imanju Haradinajevih.

Iako Višnjića smatra "verodostojnim svedokom", veće nije prihvatilo njegovu ekspertizu budući da su beleške koje je vodio prilikom balističke analize navodno izgorele u bombardovanju, a on nije imao nikakvih dokumenata kojima bi potkrepio svoje zaključke. No, i da je prihvaćena, Višnjićeva ekspertiza, ukazuju sudije, ne odgovara na važna pitanja kao što su – ko je i kada pucao iz tog oružja na Radonjićkom jezeru i u čijem je posedu oružje u međuvremenu bilo?

Sve u svemu, veće je pred tužilaštvo postavilo veoma visok prag dokazivanja, zahtevajući da dokaže identitet žrtava, ko ih je oteo ili kako su završile u rukama onih koji su ih ubili, te šta se u međuvremenu sa njima dešavalo, ko su ubice i kojoj su grupaciji pripadali i, za kraj, kako su tela završila u kanalu Radonjićkog jezera. Takve dokaze optužba je izvela za samo sedam žrtava iz Radonjićkog jezera, za koje je veće izvan razumne sumnje zaključilo da su ih ubili vojnici OVK. Odgovornost za te zločine, međutim, nije mogla da se pripiše optuženima, pošto optužba – po oceni Pretresnog veća – nije dokazala postojanje udruženog zločinačkog poduhvata, za koji su se Haradinaj, Balaj i Brahimaj teretili.

Dijeljenje sadržaja