Terorisanje potencijalnih svedoka je svakako važan ali ne i jedini razlog neuspeha tužilaštva na suđenju Haradinaju, Balaju i Brahimaju. Tome su doprineli i propusti u istrazi, greške u identifikaciji, mala verodostojnost dokaza srpskog MUP, nesnalaženje tima tužilaštva i visoki prag dokazivanja koji je primenilo Pretresno veće


Ukazivanje na atmosferu straha u kojoj se odvijalo suđenje i na značajne probleme Pretresnog veća i tužilaštva sa svedocima koji se uprkos zaštitnim merama nisu osećali bezbedno, zvučalo je gotovo kao pravdanje zašto se nije mogla doneti drugačija presuda nego da se Haradinaj i Balaj oslobode, a Brahimaj osudi po samo dve od ukupno 37 tačaka optužnice.

Takva presuda je bila iznenađenje za sve koji nisu pratili tok suđenja i izazvala je ogorčenje kod onih kojima nisu potrebni dokazi da bi "znali" da su optuženi krivi.

Korisno je, s tim u vezi, podsetiti na jednu izjavu bivše glavne tužiteljice Luiz Arbur/Louise Arbour iz 1997. godine, dakle pre nego što su "svi znali" ko je i šta je Ramuš/Ramush Haradinaj. Na pitanje zašto još nije optužila Arkana i Šešelja, Arbur je odgovorila:

"Naš najveći neprijatelj je to navodno 'opšte znanje'. Stalno mi govore: 'Zašto niste optužili ovog ili onog? Pa svi znaju da je kriv!' E, pa, transformacija onog što navodno svi znaju, u optužnicu koja će izdržati probu pred sudom i za dela koja su u okvirima Statuta ovog Tribunala, je popriličan put koji treba prevaliti. U slučajevima kada osumnjičeni nisu poznate ličnosti, niko nas ne pita: 'Zašto ih niste optužili?' A u ovim, navodno notornim slučajevima, uvek postoji sumnja da nešto nije u redu ako ne postupimo u skladu sa opštom percepcijom".

Očito je da u slučaju Haradinaja i ostalih tužilaštvo nije uspešno prevalilo put od "opšte percepcije" do dokaza koji će izdržati proveru po standardima Tribunala. Terorisanje potencijalnih svedoka optužbe – očevidaca ili žrtava zločina za koje su se teretili bivši zapovednici OVK – je svakako važan, ali nikako i jedini, razlog neuspeha tužilaštva. Na gotovo 300 stranica obrazloženja mogu se naći još neki razlozi zbog kojih je Pretresno veće smatralo da ne može doneti drugačiju presudu.

Jedan od razloga su propusti u istrazi i, naročito, neshvatljive greške istražitelja u postupku identifikacije. Istražitelji, zaključilo je Pretresno veće, često nisu sledili smernice tužilaštva za identifikaciju putem foto-panela, zaboravljali su da provere da li je svedok prethodno video optužene na televiziji ili u novinama, kao i da ih upozore da na panelu može – ali i ne mora – da bude slika optuženog kojeg bi trebalo da identifikuju. Jedan istražitelj je propustio da od svedoka traži da potpiše foto-panel na kojem je identifikovao Balaja kao osobu koja ga je uhapsila i naredila da ga stave do pojasa u bunar dok mu je on silovao ženu. Drugi istražitelj je, pak, zaboravio da u izjavu unese da je svedok na foto-panelu prepoznao Balaja kao vojnika OVK koji mu je odveo sestru, da bi ona zatim sa majkom i drugom sestrom bila ubijena i bačena u kanal Radonjičkog jezera.

Značajan deo dokaznog materijala na kojem se zasnivala optužnica protiv Haradinaja i ostalih, tužilaštvo je dobilo od Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije. Među tim dokumentima su "službene beleške" iz informativnih razgovora sa privedenim kosovskim Albancima, izjave sa saslušanja osumnjičenih "terorista" kao i izveštaji "informanata", odnosno saradnika službe Državne bezbednosti. Ti dokumenti, međutim, nisu uvedeni u dokaze iz nekoliko razloga: prvo, jer o postupcima i ponašanju optuženih govore osobe koje nisu dostupne za unakrsno ispitivanje, drugo jer odbrana nije imala problema da dokaže da su neke od izjava uzete pod prinudom i, treće, jer je jedan od šefova DB iz Prištine pred sudom potvrdio da su "novac, politika ili ucena" bili glavni motivi njegovih "informanata", što očito nije doprinelo poverenju sudija u verodostojnost dokumenata MUP i DB Srbije.

Iz presude se to može tek posredno zaključiti, ali ovakvom ishodu je doprinelo i nesnalaženje tužilačkog tima, sastavljenog neposredno pred početak suđenja nakon što je – kako se moglo saznati iz javnih prepucavanja između Karle/Carle del Ponte i njenih bivših saradnika – nekoliko iskusnijih tužilaca odbilo da preuzme predmet jer, navodno, nisu bili uvereni u pouzdanost raspoloživih dokaza. U presudi se, na primer, opisuje kako se tužilački tim "preigrao" u slučaju Sanije Balaj: Pretresno veće, naime, priznaje da bi verovatno zaključilo da je ona ubijena dok je bila pod vlašću OVK - da optužba nije izvodila tako mnogo dokaza. Zahvaljujući tim dokazima sudije su se, međutim, uverile da postoji "razumna alternativa" takvom zaključku.

U tužilaštvu analiziraju presudu kako bi utvrdili da li im je Pretresno veće ostavilo prostora za žalbu. Ako se budu žalili, gotovo sa sigurnošću se može predvideti da će jedan od žalbenih osnova biti "pogrešno primenjen standard dokazivanja". Naime, tužilaštvo će nastojati da uveri Žalbeno veće da je u presudi primenjen standard dokazivanja koji nije zasnovan na konceptu razumne sumnje, nego na konceptu bilo koje sumnje, uključujući i onu koja ne počiva na dokazima ili je čak suprotna logici i zdravom razumu.

Sa istim argumentom tužilaštvo se žalilo i na oslobađajuće presude Fatmiru Limaju i Seferu Haliloviću, ali nije naišlo na razumevanje Žalbenog veća.

Dijeljenje sadržaja