Svedočenjem Bošnjaka iz Žepe koji je nakon neuspelog begstva u julu 1995. godine šest meseci bio zatočen u Srbiji, tužilaštvo počelo sa izvođenjem dokaza o nepodnošljivim uslovima života u toj istočno bosanskoj enklavi


Iskazom zaštićenog svedoka sa pseudonimom 155 tužilaštvo je na suđenju sedmorici oficira vojske i policije bosanskih Srba počelo sa izvođenjem dokaza o odgovornosti optuženih za zločine počinjene u enklavi Žepa u leto 1995. godine.

Vojska Republike Srpske (VRS) je, prema optužnici, granatirala Žepu 10. i 11. jula 1995. godine sa ciljem da prisili muslimansko stanovništvo da napusti enklavu. Tako je, naime, zahtevala direktiva broj 7 Vrhovne komande VRS u kojom se nalaže da se "svakodnevnim planskim i osmišljenim borbenim aktivnostima stvore uslovi totalne nesigurnosti, nepodnošljivosti i besperspektivnosti daljeg opstanka i života žitelja Srebrenice i Žepe". Direktivu je, tvrdi tužilac, satavio optuženi Radivoje Miletić a potpisao tadašnji predsednik RS Radovan Karadžić.

Svedok 155, Bošnjak iz okoline Žepe, je o napadu VRS i svom begstvu iz enklave svedočio delimično na raspravama zatvorenim za javnost. U delovima javnog svedočenja potvrdio je da je u granatiranju od 11. jula 1995. poginuo njegov šestomesečni sin.

Svedok je do tada bezuspešno pokušavao da konvoje kamiona, koji su u enklavu dovozili humnanitarnu pomoć, iskoristi da porodicu prebaci do Tuzle. Žepa i okolna sela su često granatirani, enklava je ostala bez vode i stanovništvo je živelo u stalnom strahu i pod pritiskom žitelja Srebrenice koji su dolazili u potrazi za hranom.

Petnaestak dana nakon pada Srebrenice, tokom kojih je Žepa i dalje bila granatirana, svedok i njegov brat su konačno odveli svoje porodice do mesta koje se zvalo Štitkov Do, odakle je bilo više izgleda da će biti prebačeni do Tuzle. Podsećanje na taj događaj od 25. jula 1995 - kada je porodicu, kako je rekao, ostavio "na milost i ne milost..." – veoma ga je uznemirilo pa je rasprava na kratko morala biti prekinuta.

Kao pripadnik seoske straže, kojoj se zatim pridružio sa svojom braćom, svedok se krio u jednoj pećini u kanjonu Drine, istoj koju je njegov otac, kako je opisao, "koristio tokom Drugog svetskog rata za skrivanje, takođe od četnika". Ubrzo je međutim prihvatio predlog jednog od saboraca i svog školskog druga da pokuša preko Srbije da se prebaci do Makedonije.

Kod mesta Crni potok svedok je sa manjom grupom Bošnjaka prešao na drugu obalu Drine, na teritoriju Srbije ali je posle kratkog skrivanja, 2. avgusta 1995. godine zarobljen i odveden u logor Šljivovica, da bi dva dana kasnije "sa još 450 zarobljenika bio prebačen u logor Mitrovo polje". Tamo je ostao do 22. januara 1996. godine. U dokumentu koji je popunjavao uoči oslobađanja nije precizirao gde bi želeo da ode. Upozorili su ga, kaže, da ni slučajno ne navodi da bi se vratio u BiH, pa je on napisao samo da želi da ide "što prije i što dalje". Danas sa porodicom živi u Americi.

Odbrana generala Milana Gvera iznela je pred svedoka tvrdnju da je njegovo begstvo ka Makedoniji preko Srbije zapravo bio deo jedne "veće vojne operacije koja je vođena iz Sarajeva". Branilac Dejvid Džos/David Josse je sugerisao svedoku da je nalog da krene u Srbiju preko Drine dobio radio vezom iz Sarajeva. Svedok je to odbacio kao "totalnu glupost". "Kakvi uputi, kad je to bio momenat kad mi je došlo da se ubijem", odgovorio je svedok.

Dijeljenje sadržaja