Trećeg dana svedočenja na sudjenju Slobodanu Miloševiću, profesor Ratko Marković govorio o dilemema sa kojima je bio suočen u martu 1999. na pregovorima u Rambujeu i Parizu, kao i desetak godina ranije, tokom anti-birokratske revolucije i kampanje za promenu ustava Srbije. Šta je to što je Markovića, po tužiocu, “učinilo privlačnim” optuženom Miloševiću?


Kao šef delegacije vlade Srbije na pregovorima u Rambujeu i Parizu u februaru i martu 1999. godine, profesor Ratko Marković je – kako je danas opisao - bio suočen sa “hamletovskom dilemom: okupirani ili bombardovani.” Za šta se opredelio je poznato: odbio je da potpiše sporazum iz Rambujea o političkom rešenju kosovskog problema koji bi, po njemu, značio “okupaciju SRJ”. Mada je nakon toga usledilo bombardovanje NATO, Marković ni danas ne misli da je pogrešio. Istina, priznaje, “izgubljeni su mnogi životi, ali nije izgubljen obraz.”

Sudeći po njegovom današnjem svedočenju, tadašnji predsednik SRJ Slobodan Milošević nije ni na koji način bio uključen u razrešenje opisane “hamletovske dileme.” Marković, naime, tvrdi da su odluku o odbacivanju sporazuma samostalno i jednoglasno doneli svi članovi delegacije, na čelu s njim i tadašnjim predsednikom Srbije Milanom Milutinovićem, bez “bilo kakvih instrukcija iz Beograda.”

Milošević i njegov svedok su danas u nekoliko navrata pročitali spisak članova delegacije, kako bi istakli njen višenacionalni sastav, to jest zastupljenost svih nacionalnih zajednica koje su živele na Kosovu: Albanaca, Srba, Turaka, Goranaca, Muslimana, Roma i Egipćana. U jednom trenutku Marković je te članove delegacije opisao kao “obične ljude”, ali se Milošević nije složio s takvim opisom pa se svedok odbrane brzo “korigovao” i rekao da ti ljudi “nisu pokupljeni s ulice”, već su bili “vodeće ličnosti i politički prvaci svojih nacionalnih zajednica.”

Marković tvrdi da u Rambujeu “nije bilo nikakvih pregovora”, da su im medjunarodni posrednici davali “na parče delove sporazuma”, da su im tek poslednjeg dana predočili ključne vojno-bezbednosne anekse i ostavili im tri i po sata da se o njima izjasne, te da se u suštini radilo o “diktatu” iza kojeg je stajala tadašnji američki državni sekretar Medlin Olbrajt/Madeleine Albright, a ne Kontakt grupa koju je sačinjavalo šest nacija, uključujući i Rusiju, čiji predstavnik takodje nije prihvatio vojno-bezbednosne anekse.

Na početku unakrsnog ispitivanja, koje će se nastaviti sutra, tužilac Najs/Nice je citirao jedan svedokov tekst iz vremena tzv. anti-birokratske revolucije i kampanje za promenu ustava Srbije, u kojem se Marković zalaže za to da se pokrajinama “oduzmu svi atributi državnosti” i da se prekine svaka “direktna veza pokrajina sa federacijom.”

Marković se, u tom tekstu, suočava sa još jednom “hamletovskom dilemom”: šta će biti ako se promene ustava Srbije ne mogu izvesti na ustavan način i da li u tom slučaju prednost dati “poštovanju ustava ili opstanku države?”. I tu dilemu Marković je, u pomenutom tekstu, razrešio na sličan način kao i onu iz marta 1999. Napisao je, naime, da “ne treba dozvoliti da trijumfuje pravo, pa makar propala država.”

Tužiočeva tvrdnja je da je takav “liberalan stav” u odnosu na vladavinu prava učinio profesora Markovića “privlačnim za ovog optuženog”, te ga je ovaj u narednih desetak godina koristio da bi “prilagodjavao pravo onako kako je to odgovaralo njemu”, to jest Miloševiću. Marković je s indignacijom odbacio takvu tužiočevu tvrdnju, optužujući Najsa za “inkvizitorski” odnos prema njegovom “naučnom mišljenju.”

Dijeljenje sadržaja