U nastavku unakrsnog ispitivanja, profesor Ratko Marković tvrdio da od njega “niko nije tražio da piše ustave Srbije i SRJ”, kao i da njemu i ostalim autorima “niko nije davao bilo kakva uputstva” šta u tim ustavima treba da stoji, pošto su kao “stručnjaci uživali autonomiju.” Plan stvaranja “uvećane srpske države” ili “jedan idealan zahtev... čoveka koji se bavi tim stvarima.”


Ilustrujući tezu optužbe da je svojim “liberalnim pristupom pravu” profesor Ratko Marković više od jedne decenije “služio” Slobodanu Miloševiću tako što je “prekrajao” ustave i zakone po njegovoj meri – tužilac Džefri Najs/Geoffrey Nice je u današnjem nastavku unakrsnog ispitivanja naveo primer iz 1997. godine. Uoči isteka Miloševićevog drugog mandata predsednika Srbije, profesor Marković je istupio sa svojim “stručnim tumačenjem” da bi on mogao da na tom položaju ostane još jedan mandat - pošto prvi nije bio do kraja iskorišćen, “pa se može smatrati kao da ga nije ni bilo.” Takvo “stručno tumačenje” je, medjutim, bilo isuviše “liberalno” čak i za Miloševića, pa se on opredelio za predsednički položaj u Jugoslaviji.

Profesor Marković je, medjutim, odbacio ovu tužiočevu interpretaciju, zaključujući da je “gospodin Najs pokazao veliko nerazumevanje ustavnog sistema Srbije.” Drugim rečima, Najs bi bio oboren da kod profesora Markovića polaže ispit iz ustavnog prava.

Kao poslanika saveznog parlamenta od 1992. do 1996. godine, Najs je profesora Markovića pitao da li mu je poznato koja su sredstva iz državnog budžeta odvajana za “Crvene beretke” – koje je predstavio kao paravojnu formaciju – kao i za finansiranje oružanih snaga Republike Srpska Krajina i Republike Srpske. Marković odgovara da je kao poslanik bio upoznat sa budžetom, ali je taj budžet “bio pun cifara i ko bi sve te cifre gledao.” On je, tvrdi, gledao samo cifre koje su njega interesovale: za prosvetu, nauku, kulturu...

Marković tvrdi da od njega “niko nije tražio da piše ustave Srbije i SRJ”, kao i da njemu i ostalim autorima “niko nije davao bilo kakva uputstva” šta u tim ustavima treba da stoji, pošto su kao “stručnjaci uživali autonomiju”. Tužilac je takav odgovor nazvao “pomalo glupavim”, ali se Marković s tim nije složio, ukazujući na “sazrelu potrebu” i za pisanje ustava i na svoj “minuli rad i petnaestogodišnju akumulaciju znanja” iz te oblasti.

U časopisu “Pravni život” profesor Marković je 1992. objavio tekst u kojem navodi da SR Jugoslavija, kao zajednička država Srbije i Crne Gore, predstavlja “jezgro i osnov za etapno ujedinjenje srpskih zemalja i srpskog naroda, uključujući i područja u kojima je srpski narod u većini u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i, delom, u Makedoniji.” Tužilac smatra da je Marković tim tekstom “otkrio karte” i pokazao način razmišljanja političkog rukovodstva Srbije 1992. godine i planove tog rukovodstva za stvaranje “uvećane srpske države.” Marković, medjutim, to negira i ukazuje da je u tom članku iznosio “svoje naučno gledište, a ne politički stav.” Na Najsovo pitanje šta je mislio pod “etapnim ujedinjenjem”, profesor je odgovorio da je to “jedan idealan zahtev, a ne nikakva politička parola” i da sve to predstavlja tek “jedno vidjenje čoveka koji se bavi tim stvarima.”

Pošto je u glavnom ispitivanju, odgovarajući na pitanja optuženog, tvrdio da na pregovorima u Rambujeu/Rambouillet uopšte nije bilo reči o medjunarodnom vojnom prisustvu na Kosovu i da je srpska delegacija o tome obaveštena tek poslednjeg dana, Najs je pročitao izvod iz pisma koje je profesor Marković, kao šef delegacije, uputio 23. februara 1999. trojici medjunarodnih posrednika, a u kojem se izražava spremnost za razgovore o “prisustvu medjunarodnih snaga na Kosovu, u cilju sprovodjenja sporazuma.”

Marković je, medjutim, ostao pri prethodnoj izjavi, insistirajući da se u njegovom pismu govori o medjunarodnim snagama... “ali ne vojnim, jer one mogu biti i civilne.”

Tužilac Najs se, ovom prilikom, ograničio na to da takav odgovor svedoka Miloševićeve odbrane nazove “nerealnim.”

Dijeljenje sadržaja