Svedočenje profesora Ratka Markovića o ustavnim sporovima koji su prethodili raspadu Jugoslavije je, smatra Slobodan Milošević, relevantno jer pokazuje da je do sukoba u kojem su počinjeni ratni zločini došlo zbog “nezakonite i nasilne secesije”, a ne zbog “nekakvog udruženog zločinačkog poduhvata” koji mu pripisuje tužilac.


Haški tribunal se neće izjašnjavati o zakonitosti ili nezakonosti secesije pojedinih republika bivše Jugoslavije, već o dogadjajima koji su nakon toga usledili, a opisani su u optužnicama protiv Slobodana Miloševića. Na to je danas, u nastavku svedočenja profesora Ratka Markovića, ukazao sudija Robinson, pozivajući strane da kažu da li je, po njihovom mišljenju, legalnost secesije od bilo kakvog značaja za predmet pred sudom.

Milošević smatra da jeste pošto je, kako je rekao, “nelegalna i nasilna secesija prouzrokovala oružane sukobe... u kojima su sve strane činile zločine.”

Po braniocu Stivenu Keju/Steven Kay, pitanje jeste važno zbog “položaja optuženog kao šefa države, njegovog stanja svesti i konteksta u kojem je reagovao na razvoj dogadjaja.”

Tužilac Džefri Najs/Geoffrey Nice, medjutim, smatra da to pitanje “nema nikakvog uticaja na pravnu odgovornost optuženog”, budući da, kako je istakao, “nezakonitost secesije, ili njegovo uverenje o nezakonitosti secesije, ne može da bude opravdanje za ratne zločine.” Po njemu, jedino pravno relevantno pitanje iz te oblasti je kada je Hrvatska stekla nezavisnost, jer su od tog datuma unutrašnja neprijateljstva prerasla u medjunarodni sukob u kojem su primenljive Ženevske konvencije, za čije se teške povrede tereti Milošević.

Nakon što su strane iznele svoja mišljenja, sudija Robinson je pitao Miloševića da li je njegova teza da su “dela za koja se tereti posledica secesije i neustavnih postupaka pojedinih republika, a ne rezultat udruženog zločinačkog poduhvata kako tvrdi optužba.”

Milošević, medjutim, negira da se tu radi o bilo kakvim njegovim delima, ili delima Srbije. Rat u bivšoj Jugoslaviji je, tvrdi, bio “sukob izmedju nelegalnih republičkih paravojski i tadašnje JNA, a ne Srbije” čiji je on predsednik bio. Jer, pita se Milošević, “kakve veze ima Srbija s time što su hrvatske paravojne formacije blokirale kasarne i tako dovele do sukoba sa JNA?”

Zaključujući da su ustavna pitanja o kojima svedoči profesor Marković ipak donekle relevantna za Miloševićev predmet, sudija Robinson je ukazao svedoku da “nema potrebe za iznošenje toliko detalja, koji veće mogu da skrenu sa pravog puta.”

Profesor Marković je zatim detaljno govorio o amandmanima na Ustav Srbije usvojenim 1989. godine, u čijem je pisanju učestvovao kao “predstavnik struke i nauke.” Potvrdio je Miloševićevu tezu da – suprotno tvrdnjama tužioca – tim amandmanima nije ukinuta autonomija Kosova i Vojvodine, već su pokrajine samo “lišene prava veta na promene Ustava Srbije.” Amandmanima je, smatra Marković, “sprečena secesija Vojvodine i Kosova.”

Do kraja glavnog ispitivanja, koje će se nastaviti i sutra, profesor Marković treba da govori još i o pregovorima u Prištini 1998. i Rambujeu 1999. godine, na kojima je on predvodio delegaciju vlade Srbije.

Dijeljenje sadržaja