Kroz zatvor Kula je, prema zvaničnim podacima RS, od maja 1992. do oktobra 1994. prošlo oko 10.000 muslimanskih civila, a radnici Ministarstva pravosudja – tvrdi bivši ministar Momčilo Mandić – su samo “pružali tehničke usluge” njihovom čuvanju.


S obzirom na višegodišnju policijsku karijeru u kojoj je dogurao do položaja pomoćnika ministra unutrašnjih poslova BiH i zamenika ministra istog resora u Republici Srpskoj, Momčilo Mandić je danas, u odgovorima na pitanja tužioca i sudija, ispoljio začudjujuće neznanje o nekim “stručnim” pitanjima. Nije, recimo, umeo da objasni razliku izmedju “zarobljenih lica i lica lišenih slobode”, zatim kakvi su to “prethodni operativni razgovori” vodjeni s takvim licima, a najviše se mučio sa pitanjima predsedavajućeg sudije koji je hteo da zna “kakav je bio pravni osnov za lišavanje slobode civila, a u svrhu razmene?”

Trećeg dana svedočenja na sudjenju Momčilu Krajišniku tužilac je prešao na period od maja do novembra 1992. godine, u kojem je Momčilo Mandić bio na položaju ministra pravosudja tadašnje Srpske republike BiH. U njegovoj nadležnosti su, pored ostalog, bili zatvori, uključujući i KP dom Butmir, poznatiji kao Kula. Prema jednom dokumentu Centralne komisije za razmenu, koji je tužilaštvo danas uvelo u dokaze, taj zatvor je od 1992. do 1994. “korišćen kao mesto u kojem su smešteni muslimanski civili” i kroz njega je u tom periodu prošlo oko 10.000 Muslimana.

Mandić je rekao da “nema razloga da sumnja u taj podatak” ali da on – uprkos činjenici da je 1992. imao kancelariju u tom zatvoru - “ne zna da li su u Kuli bili civili.” Ako ih je bilo, dodaje, “verovatno su tu sklonjeni sa teritorija na kojima je bilo ratnih dejstava.” Ne ume, medjutim, da objasni zašto onda u dokumentu ne piše da su “evakuisani” a ne “lišeni slobode”.

Osoblje zatvora Kula – koje je potpadalo pod Ministarstvo pravosudja – je samo “pružalo tehničke usluge” čuvanja, obezbedjenja, ishrane... “zarobljenih lica i lica lišenih slobode” koji su, tvrdi Mandić, bili u nadležnosti policije i vojske, pred kojima su on i njegovo ministarstvo bili nemoćni.

Prema zvaničnim dokumentima koje je predočio tužilac, u nadležnosti Mandićevog ministarstva su bile i razmene “lica lišenih slobode”. Mandić, medjutim, to negira i tvrdi da je za razmene bila nadležna Centralna komisija u kojoj su pored Ministarstva pravosudja bili zastupljeni i Ministarstva unutrašnjih poslova i odbrane. Tužilac, dalje, tvrdi da je Mandić izvesno vreme lično rukovodio tom komisijom i to ilustruje snimcima presretnutih telefonskih razgovora koji su emitovani u sudnici. U jednom od tih razgovora Mandić upućuje sagovornika da po pitanju razmena komunicira direktno s njim, dok ne nadje novog predsednika Komisije za razmene, pošto je dotadašnji podneo ostavku. U presretnutom razgovoru sa Momčilom Krajišnikom, čiji je snimak takodje emitovan, Mandić obećava da će izvesnog Dušana Savića i njegovu porodicu lično “staviti na spisak za sutrašnju razmenu.”

To što mu se Krajišnik obratio rečima “budući da si ti u toj komisiji”, tvrdi Mandić, ne znači da je on bio njen član, već da su ga tadašnji predsednik Skupštine RS i drugi “poistovećivali sa Ministarstvom pravosudja i Komisijom za razmenu.” A on je “izlazio u susret” takvim molbama i, “kao višegodišnji sarajevski policajac”, koristio veze sa svojim bivšim saradnicima koji su ostali u Sarajevu, jer je “imao dobru volju da se ta stvar (razmena) obavi.”

Tokom osmomesečnog “ministrovanja u vladi RS”, kaže Mandić, njegova glavna nastojanja bila su “usmerena na stvaranje pravne države.”

Svedočenje Momčila Mandića biće nastavljeno sutra posle podne.

Dijeljenje sadržaja