Obren Marković, svjedok odbrane Radovana Karadžića

Ako je verovati svedoku Karadžićeve odbrane Obrenu Markoviću, početak rata u Brčkom se odvijao po sledećem scenariju – prvo su "snažne i dobro organizovane" muslimansko-hrvatske jedinice u aprilu i maju 1992. godine napale JNA, koja je onda reagovala i "deblokirala" grad, zatim se povukla pa su se u "haosu i anarhiji" koji je nastao najbolje snašle srpske paravojne snage koje su pljačkale i maltretirale stanovništvo. Marković, član Ratnog predsedništva srpske opštine Brčko, tvrdi da su lokalne vlasti i MUP bosanskih Srba proterali paravojne jedinice i nakon nekoliko meseci uspostavili upravu nad gradom.

U unakrsnom ispitivanju, međutim, tužiteljica Mekena/McKenna je predočila dokumente i video zapise iz kojih proizilazi da su specijalci kapetana Dragana obučavani u Brčkom mesecima pre početka sukoba, kao i da su u proleće '92. zajedno sa JNA u borbama učestvovali "šešeljevci" Mirka Blagojevića i Mauzerova "Srpska garda". Svedok, u to vremezaposlen u vojnom odseku, kaže da se u vojsci za specijalce kapetana Dragana "čulo ali se za njih nije znalo", a da je za Mauzerove i Blagojevićeve grupe "znao, ali da sa njima vojska nije imala ništa".

Vojni odsek je bio udaljen svega 300 metara od logora "Luka" u kojem su, po optužnici, u nehumanim uslovima držani, premlaćivani, silovani i ubijani nesrpski zatočenici. O dešavanjima u logoru Marković je, takođe, "samo čuo, ali ništa zvanično nije znao". Tužiteljica ga je podsetila da je policajac iz Brčkog Ranko Češić priznao zlostavljanja i ubistva u "Luci" i pred Tribunalom osuđen na 18 godina zatvora, kao i da su svedoci identifikovali druge policajce kao počinioce. Na sugestiju da policija nije oslobađala grad od paravojnih jedinica nego je zajedno sa njima učestvovala u zločinima, svedok je rekao da "nije policija nego neki njeni pripadnici poput Češića". Objasnio je da je Češić "u početku" bio pripadnik MUP odakle je zbog učešća u zločinima otpušten pa je potom primljen u vojsku.

U nastavku zasedanja svedočio je bivši sudija vojnog suda iz Bijeljine Savo Bojanović, koji je u izjavi timu odbrane tvrdio da je pravosuđe bosanskih Srba procesuiralo sve počinioce bez obzira na nacionalnu pripadnost. Ukazao je na nekoliko predmeta u kojima su srpski vojnici optuženi zbog ubistava i silovanja osoba muslimanske i hrvatske nacionalnosti. Takođe, predočene su i presude za više pljački napuštene imovine nesrba, zbog čega su srpski vojnici uglavnom osuđivani na uslovne kazne.

U unakrsnom ispitivanju tužiteljica je ukazala da su, zapravo, počinioci iz redova srpske vojske retko do kraja procesuirani, ukazujući da su puštani iz pritvora pa im se, pošto su pobegli, sudilo u odsustvu ili su osuđeni mnogo godina kasnije, na šta je svedok rekao da "sudija koji je ukinuo pritvor nije mogao da zna da će oni pobeći". Tužiteljica je ukazala i da je Bojanić za ubistva muslimanskih zatočenika u Bijeljini raspisivao poternice za "nepoznatim počiniocima" iako se vrlo dobro znalo ko je to uradio, a svedok je odgovornost za utvrđivanje identiteta prebacivao na "organe gonjenja" odnosno tužilaštvo i policiju.