Ratko Mladić i Radovan Karadžić su tokom rata uglavnom dobro sarađivali. Sukobi su se, ako ih je bilo, uvek odnosili na to koji će od njih dvojice biti prvi, rekao je na početku svog četvrtog svedočenja u Tribunalu penzionisani general VRS Manojlo Milovanović, bivši načelnik Glavnog štaba vojske bosanskih Srba

Na suđenju bivšem Mladićevom pomoćniku za obaveštajno bezbednosne poslove Zdravku Tolimiru, na poziv optužbe svedoči general Manojlo Milovanović. Na zahtev tužioca, predsedavajući sudija je pre početka iskaza upozorio svedoka na pravo da ne odgovara na pitanja koja bi ga mogla inkriminisati. General Milovanović je bio načelnik Glavnog štaba VRS od njenog osnivanja u maju 1992. do aprila 1997. godine. Tokom operacije VRS u istočnim enklavama Srebrenica i Žepa, u leto 1995. godine, Milovanović je uglavnom bio angažovan na zapadnom frontu, na isturenom komandnom mestu VRS u Drvaru. Trenutno je, kaže, senator RS i uglavnom se bavi "pitanjima Haškog tribunala".

Odnos između Mladića i Karadžića general Milovanović je opisao u kontekstu položaja koji su politički i vojni lider RS zauzimali nakon osnivanja VRS. Obojica su bili "vlastoljubivi" ali je prema pravilima "na kraju ipak Mladić morao izvršavati naredbe Vrhovne komande na čijem je čelu, kao predsednik države, bio Karadžić". Vrhovna komanda nije bila stručno osposobljena za komandovanje oružanim snagama, pa je do nesuglasica dolazilo, tvrdi Milovanović, najčešće zato što je Karadžić imao "loše vojne savetnike". Tek krajem 1994. je Karadžić, pri donošenju odluka o vojsci, počeo da se konsultuje s Glavnim štabom.

Milovanović je Mladića upoznao još 1981. i od tada su im se putevi često ukrštali. Zajedno su pohađali ratnu školu, istovremeno službovali u Makedoniji i konačno zajedno osnovali Glavni štab VRS. Od prvog dana u Glavnom štabu je bio i general Zdravko Tolimir zadužen za obaveštajno-bezbednosne poslove. Kada mu je dan uoči odluke skupštine RS o osnivanju VRS Tolimir prvi put predstavljen, Milovanović se, priznaje, "namrštio, misleći da je Tolimir Slovenac". Mladić je to primetio i kratko mu dobacio: "Ne brini se, veći je on Srbin od tebe".

Mladić je, tvrdi Milovanović, imao veliko poverenje u Tolimira ali i u Ljubišu Bearu, načelnika bezbednosti Glavnog štaba. Kaže da mu je za Tolimira bilo jasno ali ne i za Bearu kojeg opisuje kao "nametljivog čoveka". Tolimir je po Milovanovićevoj oceni "dobro obavljao svoj posao". Nije se mnogo oslanjao na načelnike bezbednosti i obaveštajnih poslova već se najčešće sam angažovao. Tokom čitavog rata je "održavao vezu sa Unproforom", što je, kaže Milovanović bilo veliko rasterećenje i za njega i za Mladića. "Imao je smisla za diplomatiju".

Komandanta Glavnog štaba Milovanović je opisao kao odlučnog, harizmatičnog i upornog. Mladić nije donosio odluke na prečac i nikada bez konsultacija sa Glavnim štabom. Imao je, kaže njegov nekadašnji zamenik, "neograničen autoritet u vojsci i narodu". Mada je među njima pre nego što su došli u Glavni štab vladalo blago rivalstvo, i mada su "u stručnom pogledu" često imali suprotna mišljenja, Mladić i on su delili zajedničke ciljeve. Svedočenje Manojla Milovanovića se nastavlja sutra.

Dijeljenje sadržaja