Na suđenju za prijedorske logore, britanski novinar Ed Vulijami svedoči o tome kako je, u leto 1992. prihvatio poziv koji je njegovom listu i televizijskoj mreži ITN neoprezno uputio Radovan Karadžić, da posete "tranzitne centre" oko Prijedora i svojim se očima uvere da to nisu nikakvi "koncentracioni logori"


Radovan Karadžić, verovatno, neće nikada prežaliti što je krajem jula 1992. u Londonu neoprezno pozvao grupu britanskih novinara da dođu u ondašnju Srpsku Republiku BiH i svojim se očima uvere da tamo nema nikakvih "koncentracionih logora." Karadžićevom pozivu spremno su se odazvali Peni Maršal/Penny Marshall iz britanske televizijske mreže ITN i Ed Vulijami/Vulliamy, ratni izveštač londonskog "Gardijana", a njihovi izveštaji iz Omarske i Trnopolja su, umesto da demantuju, potvrdili priče prijedorskih izbeglica, koje su desetak dana ranije počele da se pojavljuju u zapadnim medijima. Zgražanje nad slikama iz prijedorskih logora pokrenulo je lančanu reakciju međunarodne zajednice koja je u maju 1993. dovela do formiranja Haškog tribunala.

O poseti Omarskoj i Trnopolju na poziv Radovana Karadžića danas je u Hagu - na suđenju dr. Milomiru Stakiću, bivšem predsedniku Kriznog štaba Prijedora - svedočio Ed Vulijami. Njemu je, inače, to već četvrto pojavljivanje pred haškim Tribunalom u ulozi svedoka optužbe. Pre toga, Vulijami je svedočio na suđenjima Dušku Tadiću, Tihomiru Blaškiću i dr. Milanu Kovačeviću.

Za slučaj u kojem je tužiocu neophodno da dokaže međunarodni karakter konflikta u Bosni nije, svakako, bez značaja detalj da su britanski novinari od Beograda do Pala prebačeni helikopterom JNA. Sledećeg dana sprovedeni su do Prijedora, gde su ih dočekale vodeće ličnosti Kriznog štaba: predsednik Opštine Stakić, predsednik Izvršnog saveta Kovačević, šef policije Drljača i vojni zapovednik pukovnik Arsić.

Domaćini su, na tom sastanku, goste koje im je poslao Karadžić, uveravali da "nemaju šta da vide u Omarskoj" budući da je to samo "prihvatni centar" za civile, ubeđujući ih da će za njih biti "mnogo interesantnije" ako posete Manjaču, gde su smešteni ratni zarobljenici. Britanci su, međutim, bili uporni, insistirali su na dogovoru sa Karadžićem, tako da njihovi prijedorski domaćini nisu imali kuda nego da ih odvedu u Omarsku.

Tamo su im, međutim, pokazali samo trpezariju u koju su zatočenici dolazili trčeći, u grupama od tridesetak, i na brzinu, halapljivo, jeli. Delovali su izgladnelo i prestravljeno, a njihov pogled i fizički izgled su - izjavio je danas Vulijami - "govorili ono što nisu smeli da nam kažu." Jedan od zatočenika mu je, tvrdi Vulijami, rekao: "Neću da vam govorim laži, a istinu vam ne mogu reći." Pozivajući se na dogovor sa Karadžićem, britanski novinari su insistirali da im pokažu hangar u kojem su zatočenici bili smešteni, kao i da im se omogući da s njima razgovaraju nasamo, ali su domaćini to odbijali, požurujući ih da napuste Omarsku pošto, navodno, u njoj nisu bili bezbedni.

Po povratku iz Omarske zaustavili su se u logoru Trnopolje, gde je snimljena poznata scena sa muslimanskim zatočenicima - živim skeletima – iza bodljikave žice. Domaćini su tu, čini se, izgubili kontrolu nad gostima, pa su oni uspeli da nasamo razgovaraju sa zatočenicima, od kojih su mnogi prethodno bili u Omarskoj i Keratermu, gde su se, kako su tvrdili, događali užasi: prebijanja, ubistva i masovni masakri.

Svedočenje Eda Vulijamija nastavlja se danas posle podne i po svemu sudeći će se produžiti i sutra. Očekuje se da će Stakićeva odbrana, kao što su svojevremeno pokušali i branioci pokojnog Milana Kovačevića, nastojati da uz pomoć ovog svedoka pokaže kako su britanski novinari u Trnopolju bili ograđeni bodljikavom žicom, dok su se civili slobodno kretali "tranzitnim centrom".

Dijeljenje sadržaja