EKSKLUZIVNO
Claude Jorda, dosadašnji predsednik Haškog tribunala, za SENSE

U intervjuu uoči preuzimanja nove dužnosti sudije stalnog Medjunarodnog krivičnog suda, dosadašnji predsednik Haškog tribunala Claude Jorda sumira prvu deceniju delovanja suda za bivšu Jugoslaviju - Sudjenje Dušku Tadiću je, ističe Žorda, bilo od kritičnog značaja za Tribunal, jer je pokazalo da je sud u stanju da funkcioniše i da je medjunarodna pravda moguća


"Dovidjenja, gospodine tuzioče. Vidimo se uskoro, pošto taj tribunal neće funkcionisati."

Tako su, u januaru 1994., sudije i tužioci Višeg pariskog suda ispratili svog kolegu, tužioca Kloda Žordu/Claude Jorda, koji je pošao u Hag da preuzme dužnost sudije tek osnovanog Medjunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju. "Dovidjenja, za par sedmica, u Parizu", rekli su mu na rastanku.

Devet godina i dva meseca kasnije, Klod Žorda je i dalje u Hagu i ostaće u njemu još najmanje tri godine, pošto je u medjuvremenu izabran za sudiju stalnog Medjunarodnog krivičnog suda. A Tribunal - u čiji opstanak, kako je u decembru prošle godine u Hagu priznala Medlin Olbrajt/Madelaine Albright, nisu verovali čak ni oni koji su ga osnovali - proslaviće 25. maja ove godine svoj deseti rodjendan.

"Najteže je bilo na početku" - priseća se Klod Žorda u intervjuu agenciji SENSE, pred napuštanje Haškog tribunala i uoči polaganja zakletve za sudiju stalnog Medjunarodnog krivičnog suda. Kada je u januaru 1994. došao u Hag, Žorda je ostalih 10 sudija Tribunala zatekao kao "podstanare" u Medjunarodnom sudu pravde. Tribunal je još bio bez tužioca (izabranog tek u avgustu 1994.), bez budžeta, bez pravila postupka i, naravno, bez pritvora za buduće optužene.

Prvi zadatak s kojim se suočilo 11 sudija iz isto toliko zemalja bilo je pisanje prvih pravila postupka pred jednim medjunarodnim krivičnim sudom, kojima će povezati i pomiriti različite pravne kulture i sisteme. Niko, priseća se Žorda, nije imao nikakva iskustva sa medjunarodnim postupkom i svako je došao sa svojim zakonima o krivičnom postupku. "Ja sa svojim francuskim, drugi sa pakistanskim, sa američkim saveznim, sa egipatskim..." I svi su govorili: "U mojoj zemlji se to radi ovako." Žorda priznaje da "nije ponosan" što su, od tada, pravila postupka čak 22 puta dopunjavana i menjana, pošto su u hodu nailazili na probleme koje nisu predvideli.

Za opstanak Haškog tribunala u prvih nekoliko godina "nebrige" medjunarodne zajednice i "snažnih političkih pritisaka" iz regiona i iz sveta, posebne zasluge, po Žordi, ima njegov prvi predsednik, italijanski profesor medjunarodnog prava Antonio Kaseze/Cašese. "On je vodio Tribunal sa žarom i uvjerenjem. Mi smo bili uz njega kao prve sudije i dali smo svoj doprinos, svaki na svoj način, ali je on bio nosilac vatre Tribunala."

Druga ličnost koja je dala poseban doprinos uspehu Tribunala je, po Žordi, Kanadjanka Luiz Arbur/Louise Arbour, koja je od 1996. do 1999. bila glavni tužilac. Žorda joj odaje priznanje zato što je početnu "oklevajuću" strategiju tužilaštva usmerila na krivično gonjenje odgovornih na najvišim političkim i vojnim položajima. "To je i moje čvrsto uvjerenje: medjunarodna pravda je za najodgovornije, za ideologe i one koji su planirali zločin. Ako se njima ne sudi, neće biti pomirenja", kaže dosadašnji predsednik Tribunala.

Može zvučati paradoksalno, ali na Žordinom "spisku najzaslužnijih" za opstanak i uspeh Tribunala je i prvi optuženi koji se 1995. našao u haškom pritvoru: Duško Tadić, osudjen na 20 godina zatvora zbog zločina u Kozarcu i prijedorskim logorima Omarska i Keraterm.

"Možemo se sada smejati, ali toliko toga dugujemo gospodinu Tadiću!" - priznaje Žorda i objašnjava da je njegovo sudjenje 1996. omogućilo da se proveri može li Tribunal uopšte da funkcioniše kao pravosudna institucija i da primenjuje medjunarodno humanitarno pravo. Bio je to "kritični trenutak" za ad-hoc Tribunal koji je stvoren na osnovu Glave VII Povelje UN i koji se mogao ukinuti kada se ponovo uspostavi mir. A mir u Bosni i Hercegovini je uspostavljen u decembru 1995. "Na sreću", kaže Žorda, "mi smo tada počeli zaista da funkcionišemo i sudimo prvom optuženom, gospodinu Tadiću. Pokazali smo svetu da to nije nemoguće i da smo u stanju da ostvarimo naš mandat. I mogli smo da kažemo: 'Da, sud radi! Ako želite, možete da nas ukinete, ali ne pod izgovorom da sud ne radi'..."

Prvu deceniju Haškog tribunala Žorda deli na tri etape koje se poklapaju sa četvorogodišnjim mandatima sudija. Prvi mandat (1993-1997) protekao je u već opisanoj "borbi za opstanak" i dokazivanju da je "medjunarodna pravda moguća".

Drugi mandat (1997-2001) godine je, po Žordi, "mandat složenih pitanja". Ne postavlja se više pitanje da li sud funkcioniše već kako da funkcioniše u skladu sa visokim medjunarodnim standardima. Problem druge generacije je i saradnja - u hapšenjima, istrazi, pribavljanju dokaza, pristupu dokumentima i svedocima. Žorda posebno ističe da se to odnosi na saradnju svih zemalja, a ne samo onih koje su u nadležnosti Tribunala. "Kažu, nevaljale zemlje Balkana ne saradjuju a drugi saradjuju. To nije tacno. Stvari su mnogo složenije."

Probleme treće generacije Žorda povezuje sa svojim prvim predsedničkim mandatom (2000-2002) kada se postavilo pitanje "kuda ide Tribunal?" Predložio je, i sproveo, seriju reformi, sa ciljem da se ubrzaju postupci i da se - uz pomoć takozvanih "ad-litem" ili povremenih sudija – u Tribunalu paralelno vodi čak šest sudjenja.

Žorda ne voli da se to kvalifikuje kao "izlazna strategija." Radije to definiše kao strategiju za "okončanje misije Tribunala, koja ima u vidu pravdu i pomirenje". Veruje da pravda ide zajedno sa mirom i pomirenjem, ali samo pod uslovom da "idu uporedo". Uveren je da "razvlačenje" haških sudjenje još 15 ili 20 godina "neće doprineti pomirenju" jer će, samo, "otvarati rane, umesto da ih zatvara". I zato, kaže, stalno insistira na hapšenju najodgovornijih političkih i vojnih lidera sa haških poternica, jer se samo njihovim privodjenjem pravdi može doprineti pomirenju u bivšoj Jugoslaviji.

Uoči prelaska na novu dužnost u stalni Medjunarodni krivični sud, sudija Klod Žorda ovako izlaže šta će sve biti potrebno do okončanja misije Haškog tribunala. Ako tužilaštvo, kao što je najavilo, završi istrage koje su još u toku do kraja 2004., sudjenja u prvom stepenu mogla bi da budu okončana do novembra 2009., kada će isteči četvrti sudijski mandat (2005-2009). Nakon toga biće neophodan i peti mandat - od 2009. do 2013. - da se okončaju zaostali, složeniji prvostepeni postupci nekim optuženima na visokim pozicijama. A onda će sve snage tribunala, sve sudije, stalne i povremene, formirati nekoliko žalbenih veća, kako bi se što pre okončali svi drugostepeni postupci.

No, i nakon što se Tribunal ukine, neko će morati da u njegovo ime brine o osudjenima na izdržavanju kazne i da odobrava - ili sprečava – njihovo prevremeno oslobadjanje iz zatvora, koje mogu da predlože zemlje u čijim su zatvorima haški osudjenici.

Misija na koju su pariske sudije i tužioci pre više od 9 godina ispratili Kloda Žordu, predvidjajući mu povratak "za par sedmica" bi, tako, bila okončana 2013. - posle tačno "par decenija". Domaća pravosudja, znači, imaju još desetak godina da se osposobe za preuzimanje "štafete" koja bi - kao što vidimo iz primera ratnih zločinaca iz II svetskog rata, kojima se tu i tamo još sudi - mogla da se nastavi još "par decenija".

Mirko Klarin

Dijeljenje sadržaja