Iako se složio sa tvrdnjom Radovana Karadžića da je Armija BiH na pojedinim mestima u Sarajevu držala "dominantne" položaje u odnosu na vojsku bosanskih Srba, bivši visoki službenik misije UN u BiH Dejvid Harland naglasio da su stotine hiljada civila u gradu bili izloženi artiljerijskom i snajperskom teroru Sarajevsko-romanijskog korpusa i da bi prebacivanje odgovornosti na drugu stranu bila "inverzija stvarnosti"


U nastojanju da pobije delove optužnice koji se odnose na teror Vojske Republike Srpske (VRS) nad sarajevskim civilima od 1992. do 1995. godine, bivši predsednik bosanskih Srba Radovan Karadžić se opredelio za taktiku koju je već oprobala odbrana nekadašnjeg komandanta Sarajevsko-romanijskog korpusa Dragomira Miloševića. Unakrsno ispitujući bivšeg visokog službenika UN za civilne poslove Dejvida/David Harlanda, optuženi je, naime, nastojao da dokaže da je Armija BiH držala "dominantne" a Vojska Republike Srpske "inferiorne" položaje u gradu i da zato ne može biti govora o srpskom teroru nad Sarajevom.

Takav pristup, podsetimo, nije mnogo pomogao generalu Miloševiću, koji je u novembru prošle godine pravosnažno osuđen na kaznu od 29 godina zatvora. Karadžić se očito nada da će njegova izvedba istih teza dati bolje rezultate.

Optuženi je prvo sugerisao da je jedan broj uzvišenja u Sarajevu, poput brda Hum, Žuč i Mojmilo, držala Armija BiH. Kada je Harland to prihvatio, Karadžić je ukazao na delove grada pod srpskom kontrolom koji su bili na nižim kotama i samim tim, kako je naglasio, u "taktički inferiornom položaju" u odnosu na snage bosanske Armije.

Harland je odgovorio da su navodi optuženog tačni ali samo ako se "usko gleda", da nisu reprezentativni i da predstavljaju "inverziju stvarnosti". A stvarnost je, kaže, bila takva da su stotine hiljada ljudi u gradu bili izloženi srpskoj vatri sa okolnih brda. Iako nije poricao da je snajperskih i minobacačkih napada na civile bilo i sa strane Armije BiH, svedok je naglasio da je najveći broj Sarajlija stradao usled delovanja VRS.

Karadžić je danas zastupao još jednu tezu više puta plasiranu pred Tribunalom – da su civili u Sarajevu i Srebrenici zapravo bili taoci vlasti BiH koje su sprečavale njihov odlazak, nadajući se što većoj humanitarnoj katastrofi koja bi izazvala zapadnu vojnu intervenciju. Svedok se složio sa tvrdnjama da je tokom rata civilima bio zabranjen odlazak iz Sarajeva bez dozvole, kao i da predsednik Izetbegović nije prihvatao evakuaciju Srebrenice, ali ne zbog toga što je želeo da naudi civilima, već zato što je smatrao da bi to bilo "popuštanje pred etničkim čišćenjem".

Nadovezujući se na temu Srebrenice, Karadžić je sugerisao da cilj srpskih snaga u julu 1995. godine u prvi mah nije bilo osvajanje enklave, već njeno svođenje u granice određene sporazumom zaraćenih strana i Unprofora. Harland se sa tim nije složio, podsećajući da je u to vreme u poznatoj Direktivi sedam upravo Karadžić napisao da u enklavama Srebrenica, Žepa i Goražde "život civila treba učiniti nepodnošljivim".

Optuženi je zamerio Unproforu zbog uloge u pripremama vazdušnih udara NATO na položaje bosanskih Srba krajem leta 1995. godine, navodeći da oni nisu imali mandat za tako nešto. Svedok je, međutim, odgovorio da je mandat Unprofora bila zaštita civila "svim neophodnim sredstvima" što uključuje i upotrebu sile, a da je nakon masakra u Srebrenici i drugog artiljerijskog napada na pijacu Markale postalo jasno da se to može ostvariti samo "ekstremnim metodama" kakvi su vojni udari na položaje bosanskih Srba.

Iskaz Dejvida Harlanda se nastavlja u ponedeljak, a Karadžić je do sada utrošio četiri od ukupno 14 sati, koliko je tražio za unakrsno ispitivanje.

Dijeljenje sadržaja