EKSKLUZIVNO

U poslednjem intervjuu u svojstvu glavnog tužioca Haškog tribunala, Luiz Arbur objašnjava šta se u tri godine njenog mandata promenilo u Uredu tužilaštva, u stavu međunarodne zajednice prema Tribunalu i njegovoj misiji, i šta tek treba da se promeni u odnosu prema zemljama koje su u njegovoj nadležnosti. Ima li izlaza za Miloševića?


Tribunal kojeg Luiz Arbur (Louise Arbour) danas napušta dramatično se razlikuje od onog u koji je došla 1. oktobra 1996. U Uredu tužilaštva je, tada, zatekla jedva četrdesetak istražitelja, što je barem dvostruko manje nego što ih je danas; budžet Tribunala iznosio je jedva trećinu sadašnjeg; postojala je samo jedna sudnica, ali gotovo da i nije bilo potrebe za više... imajući u vidu da je u pritvoru Tribunala bilo tek 7 optuženih - što je gotovo pet puta manje nego danas.

Ne radi se, međutim, "samo o brojevima" - kaže Arbur na početku "oproštajnog intervjua" za SENSE - i nastavlja:

"Tačno, bilo je samo 7 pritvorenih, ali je izgledalo da nema perspektive da će ih ikada biti mnogo više. Kada sam došla, u modi je bila procedura po Pravilu 61 (javne rasprave na kojima se iznose dokazi protiv optuženih koji su još na slobodi), jer je postojalo osećanje da će biti vrlo malo pravih suđenja. Što, po meni, ima samo loše strane, jer nas prisiljava da optuženima otkrijemo svoje karte. Uz to, ozbiljno se razmišljalo da se takva procedura transformiše u suđenja u odsustvu. Ako krenemo tim putem, mislila sam, nikada nećemo imati dovoljno uhapšenih."

SENSE: Kada ste došli, rekli ste da vam je prioritet da "razbijete blokadu hapšenja". Međutim, uprkos vašem insistiranju kod NATO, prvo hapšenje (Slavko Dokmanović, juna 1997.) nije izveo moćni IFOR, već često potcenjivane UN, tj. UNTAES u saradnji sa Vašim istražiteljima. Da li ste, time, hteli da postidite NATO i naterate ga na akciju?

Arbur: "Bilo je mnogo faktora koji su doprineli razbijanju blokade. Prvo, trebalo je da nađemo dobre partnere. Žak Klajn (Jacques Klein), tadašnji administrator UN za Istočnu Slavoniju, bio je sjajan, vrlo predusretljiv partner. Strategijski, kada nam se ukazala ta prilika, pomislila sam kako ne bi bilo loše postideti NATO i veoma sam ponosna što smo to izveli. Dalje, nema sumnje da su promena vlade u Velikoj Britaniji (laburisti umesto konzervativaca), kao i promena u Stejt departmentu (Olbrajt/Albright umesto Kristofera/Christopher) bili takođe vrlo kritični faktori za razbijanje blokade."

SENSE: Vašim se dolaskom, takođe, dosta promenilo i u stavu Ureda tužilaštva?

Arbour: "To se manifestovalo u dve značajne inicijative, čiji je koren u istoj ideji. A ideja je da moramo sami da budemo gospodari svoje sreće. Da moramo sami da preduzmemo inicijativu. Nije dovoljno ići okolo i plakati kako nas 'niko ne voli, kako 'nema političke volje', kako nas 'niko ne podržava'... Taj diskurs je, mislila sam, postao vrlo sterilan i kontraproduktivan."

"U Hag sam došla sa ubeđenjem da ću učestvovati u vrlo moćnoj međunarodno-krivično-pravnoj operaciji. Dovoljno je da pročitate Statut. Mislila sam da je za tužioca zemlja snova da radi pod režimom koji kaže: 'Sve države su obavezne da izvršavaju naloge Tribunala'! Šta bi više od toga mogli da poželite? I tako sam pomislila kako je vreme da počnemo da koristimo svoju moć, umesto da se i dalje pretvaramo kao da je nemamo. To je dovelo do tajnih optužnica koje, naravno, nisu rešile sve probleme oko hapšenja, ali su otežale SFOR ostanak na dotadašnjim pozicijama. Pružile su mu strategijsku prednost i prinudile ga da bude aktivniji."

"To je bila jedna od inicijativa. Imali smo svakojakih ideja, jedne luđe od drugih kada se posmatra iz ove perspektive. Druga stvar, za koju verujem da je bila verovatno najfundamentalnija promena kulture u Tribunalu, je bio spor sa Hrvatskom oko 'subpoena' u slučaju Blaškić. Cinici mogu reči: 'Da, ali ipak niste dobili tražena dokumenta.' Poenta nije u tome! Poenta je da je čitav taj poduhvat izveden da bi se ljudi - kako van Tribunala tako i u njemu samom - ubedili da smo ovlašćeni na više od 'saradnje'. Da smo pravi, da imamo moć nametanja. Čak i ako ne deluje u svakom slučaju, to menja kulturu. To neće države poput Srbije naterati na poštovanje zakona, ali na to je nisu naterala ni bombardovanja! Ne treba, znači, da brinemo o tome. Cilj je da se promeni kultura država koje inače relativno poštuju zakon i obaveze, ali kojima treba još reći da izvršavanje naloga Tribunala nije milostinja koju udeljuju Sudu UN. Od tada, nisam nikada morala da izričito pretim instrumentom sudskog naloga, jer svi znaju da mi je on u džepu. I nisam morala da molim, kao sto smo radili u početku. Počeli smo da razmišljamo i nastupamo mnogo agresivnije. Naravno, kao što sam rekla, to važi za države koje su svesne posledica."

SENSE: Došlo je, takođe, i do promene u političkoj kulturi međunarodne zajednice. U početku, postojala je velika zabrinutost zbog političkih posledica pravde. Svi su, naravno, za pravdu, ali ne danas, dok još imaju neka nedovršena posla sa g. Miloševićem ili g. Tuđmanom. Kako objašnjavate tu promenu?

Arbur: Ima mnogo objašnjenja zašto se promenilo i zašto je trebalo toliko dugo da se promeni. Jedna je stvar što u ovoj vrsti upravljanja međunarodnim krizama imate mnoštvo istih aktera. A mi smo bili novi. Nije u Tribunalu bilo ni jedne ličnosti koja je pripadala 'mreži starih drugara', diplomatama koji malo-malo menjaju kapu: danas su u UN, sutra reinkarniraju u nekoj drugoj organizaciji, svi se međusobno poznaju i među njima postoji poverenje i uzajamnost. A mi smo bili potpuni autsajderi. Sada to više nismo. Kada sam htela da idem na Kosovo, otišla sam u Skopje da razgovaram sa čovekom koji će voditi KFOR. Bio je to general Džekson (Jackson), kojeg poznajem iz Bosne, dok je bio u SFOR. Uspostavili smo dobre odnose, lične odnose. Na isti način, u Tribunalu sada imamo istražitelje koji potiču iz obaveštajnih i vojno-obaveštajnih krugova, pa kada zakucamo na neka vrata, uvek se pojavi neko poznato lice. Postali smo, tako, istinski igrači u regionu."

"Konačno, političari nisu nikada imali posla sa krivičnom pravdom. U osnovi, sredstva na koja se uvek oslanjaju su diplomatija, bilateralni ili multilateralni pritisci, ekonomske sankcije i, konačno, velika pretnja vojnom akcijom. Nema nikakve intelektualne tradicije niti osnova za kreativno korišćenje nečeg tako imaginarnog kao što je lična odgovornost, tako da su i najpametniji među njima imali problema da sagledaju kako bi se to moglo učiniti."

SENSE: Šta podrazumevate pod "korišćenjem." Ko "koristi" Tribunal?

Arbur: "Pa, koristi ga Savet bezbednosti. Nedavno sam rekla: 'Krivična pravda je postala oružje u arsenalu mira.' Savet bezbednosti se bavi ugrožavanjima međunarodnog mira i dao je sebi novo oružje: krivično-pravnu intervenciju. U tom smislu nas 'koriste.' Nakon sto smo osnovani mi delujemo nezavisno, ali je sam akt osnivanja predstavljao intervenciju Saveta bezbednosti. Ta inicijativa je, verujem, izvirala iz njihovog dubokog očajanja zbog činjenice da tradicionalni metodi kojima su se do tada služili nisu dali nikakve rezultate u suočavanju sa najtežim kršenjima međunarodnog humanitarnog prava. Ništa nisu postigli svim tim razgovorima i pretnjama, sankcijama, rezolucijama, pregovorima i prekidima vatre koje niko nije poštovao."

"Dakle, cinično ili kreativno - ne znam, istoričari će to utvrditi - upustili su se u ovaj poduhvat o kojem nisu ništa znali. Ako pogledate dokumente o stvaranju Tribunala, nećete naći nikakve studije o tome šta je takvoj instituciji potrebno da bi funkcionisala, koliko će to koštati, koliko će ljudi tu raditi i na koje vreme, koliko će suđenja biti održano... Kada sam došla u Tribunal, zatekla sam 74 optužena i samo jednu sudnicu. Odmah sam pitala: kakav je tu plan? Svi smo, dakle, morali da učimo i da otkrivamo kako ćemo se tačno, i gde, uklopiti."

"Ono što smo, po mom mišljenju, učinili, bilo je da se iz 'meke zajednice' ne-vladinih organizacija angažovanih na ljudskim pravima, osmatranju, debatama... prebacimo u prinudnu krivično-pravnu i vojno-policijsku kulturu, gde zapravo i pripadamo. I to smo postigli u ove tri godine. To ne znači da smo napustili naše ljudsko-pravne korene i interese, već da smo shvatili da ne možemo da budemo efikasni dokle god nas doživljavaju kao deo tog "mekog', osmatračkog, neobavezujućeg okruženja.

SENSE: Najmanje promena u poslednje tri godine je bilo u "političkoj kulturi" zemalja koje su u nadležnosti Tribunala. One i dalje, najblaže rečeno, nisu previše raspoložene da sarađuju sa vama?

Arbur: "Mislim da to otvara suštinsko pitanje. Ono glasi: da li, nakon što je toliko energije uloženo u ovaj posao, možemo da nastavimo da operišemo po teoriji da su sve države jednake? Ili je, možda, vreme da priznamo da države koje su bile strane u konfliktu, kojima i dalje upravljaju ljudi koji su bili u njihovom korenu i koje su neposredno zainteresovane za taj sukob, ne mogu da budu tretirane na isti način kao nezainteresovane treće strane, tj. države?"

"Činjenica je da se te države različito tretiraju u Statutu Tribunala. Tužilac, naprimer, ima pravo da provodi istragu na terenu. Jasno je da je takva vrsta prinude više usmerena protiv država koje su bile strane u konfliktu, nego protiv nezainteresovanih trećih država. Taj koncept se ni najmanje ne dopada državama u regionu i sud ga do sada nije razmatrao, ali će to biti vrlo kritično pitanje za stalni krivični sud. Teško je raditi po apstrakciji da su sve države jednake i da imaju ista prava, dok su u stvarnosti neke potpuno nezainteresovane i reaguju objektivno na naše zahteve, dok su druge duboko, po definiciji, neprijateljski nastrojene prema našem radu. Možda ćemo morati da se sa tom realnošću suočimo kroz neke proceduralne promene, ali nisam sigurna da smo još spremni za to."

SENSE: Kako vidite budućnost Tribunala. Kada mislite da će njegova misija biti obavljena i završena?

Arbur: "Nema nikakvog osnova za postavljanje vremenskih rokova za ukidanje ovog Tribunala. Njegov mandat i dalje traje. Da ste to pitanje postavili 1994. ili 1995. niko ne bi predvideo Kosovo i svaka prognoza bi, otuda, bila nerealna. Ne želim da se upuštam u katastrofične scenarije, ali ima razloga da se bude zabrinut da je čitav region, a naročito neki njegovi delovi, i dalje nestabilan i krhak i na milosti ljudi koji su još u stanju da nanesu dosta zla. Zato, dok se ta pitanja ne reše i dok Savet bezbednosti ne kaže 'OK, nema više pretnje miru i rad Tribunala je, za budućnost, završen', ne mislim da bilo ko može da predvidi koliko ćemo dugo biti u ovom poslu."

SENSE: Može li, jednog dana, ovaj Tribunal prerasti u stalni Međunarodni krivični sud?

Arbur: "To ne bi bilo tako jednostavno, budući da su nadležnosti različite. Stalni sud nema nadležnost nad prošlošću, tako da će biti neophodna neka pravna prilagođavanja. Stalnom sudu će dobro doći mnoga naša iskustva, a najvažniji će, verujem, za njega biti slučaj Kosova. Jer, to je prvi put da je – u trenutku kada su se događali masovni zločini - postojala institucija koja je bila osposobljena i spremna da odmah reaguje. Način na koji smo mi tome pristupili - dobro ili loše, verujem ipak pristojno za prvi put - poslužiće kao slučaj za detaljnu analizu stalnom sudu koji će, pretpostavljam, biti kadrovski i materijalno osposobljen i spreman da reaguje kada odjednom nešto pukne u Aziji, Africi ili negde drugde. Verujem da će Kosovo biti neka vrsta modela kako će se od tog suda očekivati da reaguje.

Mirko Klarin

Dijeljenje sadržaja