Svedokinja u sudnici identifikovala Milana Lukića, primećujući da i dalje ima onaj isti cinični osmeh koji je na njemu videla tokom zločina čiji je očevidac bila u maju i junu 1992. godine u Višegradu


Bošnjakinja iz Višegrada, koja je iskaz dala pod pseudonimom VG-133 je danas na suđenju Milanu i Sredoju Lukiću osporavala Milanov alibi opisujući susrete s njim u danima kada je prema optužnici on počinio više zločina.

Milana Lukića je, kaže, upoznala u maju 1992. godine u Domu zdravlja u kom je radila, kada je optuženi doveo povređenog vojnika na previjanje. Pošto joj je jedan od kolega predstavio Milana Lukića, primetila je da su mu "ruke uprljane krvlju" mada na njima nije imao nikakvih povreda.

Sledeći susret sa Milanom Lukićem svedokinja je imala 10. juna 1992. godine, kada joj je zakucao na vrata stana tražeći njenog muža, koji je Višegrad napustio mesec i po ranije. Tom prilikom je, opisala je svedokinja, Milan sa sobom odveo četvoricu njenih suseda iz iste zgrade, među kojima je bio i jedan dečak, srednjoškolac. Pošto su otišli, svedokinja je sa prozora svog stana posmatrala kako Milan odvodi te ljude na višegradski stari most, puca u njih i baca ih u Drinu. Lukić nije optužen za ta ubistva na višegradskom starom mostu, a prema optužnici je istog dana u prepodnevnim časovima na obali reke streljao sedmoricu radnika fabrike nameštaja Varda.

Četiri dana kasnije, 14. juna oko podneva, svedokinja je ponovo srela Milana Lukića dok je legitimisao žene u autobusu koji se spremao da napusti Višegrad. U autobusu je bila i njena majka. Svedokinja tvrdi da je čula da Milan "traži ženu sa prezimenom Kurspahić". Istog dana oko 15 časova ponovo ga je videla na trgu sa grupom izbeglica iz Župe koji su ubrzo usmereni u pravcu Mahale, gde su, prema optužnici, Milan i Sredoje Lukić u jednu kuću u Pionirskoj ulici zatvorili i žive zapalili oko 70 ljudi. Na spisku žrtava iz Pionirske ulice je više od 40 članova porodice Kurspahić.

Svedokinja je u sudnici identifikovala optužene po imenima uz opasku da Milan Lukić ima onaj isti cinični osmeh kakav je na njemu viđala u Višegradu 1992. godine.

Branilac Milana Lukića je u unakrsnom ispitivanju osporavao da je svedokinja videla optuženog upravo 10. i 14. juna, u dane kada su počinjeni zločini na obali Drine i u Pionirskoj ulici, ali je ona ostala pri svom iskazu.

Unakrsno ispitivanje svedokinje od strane odbrane Sredoja Lukića je najvećim delom bilo zatvoreno za javnost. U javnom delu ispitivanja, svedokinja je potvrdila da je krajem maja 1992. godine videla Sredoja na zadnjem sedištu crvenog VW Pasata, koji je Milan oteo od Behije Zukić. U kolima, parkiranim u dvorištu Doma zdravlja, svedokinja je videla Milana Lukića i nepoznatog suvozača koji su se, kako je opisala, "cinično smejali", dok je Sredoje sedeo na zadnjem sedištu i njen je utisak bio da mu je "neprijatno, jer se nije smejao niti je gledao" u ljude koji su se tu nalazili.

Dijeljenje sadržaja