Poruke i pouke iz Pritvorske jedinice Haškog tribunala:

Zašto je Biljana Plavšić odlučila da ostane u "muškoj" Pritvorskoj jedinici UN? Kakav je Tribunalov režim pritvora i kakva atmosfera vlada među pritvorenim Srbima, Hrvatima i Bošnjacima? U Hagu je "ostvaren mir", ali pritvorene brine kako će se pomiriti "oni naši kod kuće." Pesma Sime Zarića "Haška istina" koja se u pritvoru peva na proslavama i u časovima dokolice

Mada joj je ponuđen "zlatni pritvor" u nekoj od udobnih haških vila pod nadzorom holandske policije, Biljana Plavšić je prošle sedmice odlučila da ostane u Pritvorskoj jedinici Haškog tribunala, uprkos činjenici da je, barem trenutno, jedina žena u njoj.

Takav njen izbor je začudio mnoge, ali ne i poznavaoce prilika u dva pritvora: holandskom i Tribunalovom. Holandski "zlatni pritvor" je vrlo rigorozan, u šta je mogao da se uveri general Tihomir Blaškić koji je u njemu boravio 1996. i 1997. godine. "Zlatan" je isključivo po ceni: košta oko 2,5 miliona nemačkih maraka godišnje. Istina, holandske vlasti su Biljani Plavšić i Tribunalu takve pritvorske usluge ponudile besplatno, uz naglašavanje da to čine izuzetno, zato što je reč o dami koja je, uz to, bila na visokom položaju. Naglasili su, takođe, da takva ponuda neće važiti za ostale šefove država ili vlada, ili ministre, koji bi uskoro mogli da se nađu u Hagu.

U poređenju sa rigoroznim režimom u "sigurnim kućama" pod nadzorom holandske policije, Tribunalova Pritvorska jedinica bi se u zatvorskom žargonu mogla opisati kao "banja". Sagrađena je 1994. unutar zidina najvećeg i najstarijeg holandskog zatvora u Sheveningenu/Scheveningenu, pored Haga, i od tada je nekoliko puta proširivana i adaptirana. Trenutno raspolaže sa 48 modernih, jednokrevetnih ćelija, koje je Mladen Naletelić "Tuta" nazvao "hotelom B kategorije u poređenju sa zatvorom kod kuće", odnosno u Zagrebu. Na svakom od četiri sprata je i soba za "dnevni boravak", snabdevena "domaćom štampom" i opremljena satelitskom televizijom kako bi se pratili programi "od kuće". Za one koji to žele, a žele mnogi, organizuju se kursevi engleskog jezika i umetnosti, pretežno slikarstva.

Pritvorenima je, dalje, na raspolaganju i kuhinja u kojoj sami pripremaju jela, naročito za verske i druge praznike koje zajedno proslavljaju. Pritvorska uprava se, u tim prilikama, trudi da im pribavi "namirnice koje su najsličnije onima koje imaju kod kuće". Na primer, celo prase. Na raspolaganju su im, takođe, moderna gimnastička dvorana sa spravama za vežbanje i održavanje fizičke kondicije, zatim biblioteka i prostor na otvorenom, za šetnje. Postoji, takođe, i posebna soba za "intimne posete" supruga. Neki od neženja se, kako saznajemo, bune i traže da se pravo na "intimne posete" proširi i na "verenice".

No, bitniji od samog komfora je "pritvorski režim" koji se, kako objašnjava upravnik Pritvorske jedinice Timoti Mekfejden/Timothy McFadden, "bitno razlikuje od zatvorskog". Budući da se smatraju nevinima do konačne presude o krivici, stanovnici Pritvorske jedinice uživaju privilegije kakvih nema u zatvorima. Na primer, dozvoljeno im je da nose sopstvenu odeću, da sa svojim braniocima razgovaraju bez ikakvog nadzora, da telefoniraju kućama o trošku Tribunala, da mnogo češće nego u zatvorima primaju posete.

"Trudimo se, koliko možemo, da obezbedimo uslove koji su približni životu van pritvora, uz ograničenje da se Pritvorska jedinica, ipak, ne može napuštati" - objašnjava Mekfejden i dodaje: "Vodimo, pre svega, računa da pritvorenima obezbedimo nesmetan kontakt sa porodicama... Ne želimo da se porodice raspadaju zato što je neko pritvoren. Za razliku od zatvora gde bi osuđenik imao pravo na jednosatnu posetu jednom mesečno, ja odobravam posete od 9:30 ujutro do pet sati popodne i to sedam dana u nedelji. Ako neko dođe s Balkana u posetu članu porodice, sigurno ne dolazi na plažu u Sheveningenu već da bi ga video, pa to vreme treba dobro iskoristiti..."


Da ne bi došao u iskušenje da nekog od pritvorenih "gleda drugačijim očima" zbog onog što je, možda, učinio... Mekfejden ne čita optužnice. Kaže: "Nema potrebe da čitam optužnice. To nema veze s mojim poslom. Ja ne pripadam delu sudskog procesa. Ja sam odgovoran za brigu o zdravstvenom i emocionalnom stanju tih osoba dok su u pritvoru, za zaštitu njihovih prava kao sto je pravo na slobodan i nesmetan pristup advokatima i mogućnost da sami pripremaju svoju odbranu... Ja svakog od njih gledam na isti način. Svi oni u Pritvorskoj jedinici imaju ista prava".

Kao i sam Tribunal, i Pritvorska jedinica je proteklih godina bila često na udaru onog što njen upravnik opisuje kao "crnu propagandu." Optuženi Slobodan Milošević i njegova supruga nazivali su Pritvorsku jedinicu UN "sofisticiranim koncentracionim logorom" i "modernim gasnim komorama" a u medijima bivše Jugoslavije se tvrdilo kako su pritvorenici izloženi "psihološkom pritisku" ili, čak, "torturi", i kako su lišeni osnovnih prava.

Mekfejden tvrdi da mu "uopšte nije stalo do toga šta se piše o Pritvorskoj jedinici i uslovima koji vladaju u njoj", jer i on i oni koji su u njoj pritvoreni znaju da su "uslovi odlični." Nervira ga, međutim, što takva "crna propaganda može da uznemiri porodice pritvorenih, njihove roditelje ili decu, koji iz različitih razloga nisu u stanju da posete svoje najbliže i sami se uvere kako se s njima postupa".

I dok se u sudnicama Haškog tribunala nastavljaju nezavršene bitke iz nedavne prošlosti, sa svedocima tužilaštva i odbrane koji uveravaju sudije kako su upravo oni, odnosno "njihova strana", bili najveće žrtve... (dok su ostali bili zločinci i agresori) u Pritvorskoj jedinici su zakopane ratne sekire, sklopljen je mir i uspostavljena miroljubiva koegzistencija. Pritvoreni Srbi, Bošnjaci i Hrvati se međusobno dobro slažu, uvažavaju, druže, pomažu... i ispoljavaju zavidni stepen solidarnosti i zajedništva u odnosu na "spoljni svet". Zajednički su, svojevremeno, izrazili saučešće porodicama Slavka Dokmanovića i Milana Kovačevića koji su preminuli u pritvoru, poslali su zajedničke vence na njihove sahrane, zajednički su 1998. pisali predsednici Tribunala i tražili poboljšanje uslova pritvora, i takođe zajednički su - u otvorenom pismu upućenom javnosti te iste godine - demantovali glasine o navodnoj "depresiji" i "spremnosti na pobunu". Ono što ih zbližava, kaže Mekfejden, jeste činjenica da "imaju zajednički problem: da se suoče sa pravdom i brane od optužbi".

Svedočeći, u oktobru 1998, o karakteru svog pritvorskog kolege Esada Landža (u međuvremenu osuđenog na 15 godina zatvora zbog zločina nad srpskim zatočenicima logora Čelebići) Goran Jelisić (osuđen na 40 godina zatvora zbog priznatih 14 ubistava Bošnjaka i Hrvata koje je u maju 1992, izvršio u Brčkom) je, pored ostalog, rekao kako su pritvorenici, među sobom, razgovarali o tome da "Tribunal treba da doprinese uspostavljanju trajnog mira u Bosni". Pa su, s tim u vezi, zaključili kako su oni u pritvoru "ostvarili mir... ali ih brine kako će se pomiriti oni naši kod kuće".

Istom prilikom je, kao ilustraciju atmosfere koja vlada u Pritvorskoj jedinici, pred sudom pročitan deo pesme koju je napisao pritvoreni Simo Zarić a koju, kako je Jelisić objasnio, pritvorenici pevaju na proslavama i u časovima dokolice.

Objavljujemo tu pesmu u celini.

Priredila Mina Vidaković

Dijeljenje sadržaja