Geoffrey Nice – "završni intervju" (4)

Lakoća s kojom je Miloševiću polazilo za rukom da u sudnici ostvari ono što je naumio, kaže tužilac Džefri Najs u "završnom intervjuu" agenciji SENSE, stvorila je percepciju da optuženi "kontroliše tok suđenja." Kao "racionalni, razumni, obrazovani ljudi iz demokratskih zemalja" sudije su, po Najsu, tretirale optuženog "kao da je i on takav." A Milošević je to pokušao da iskoristi, "budući da nije bio ništa od svega toga i budući da je njegov metod postupanja sa ljudima bio mnogo brutalniji i, na kratak rok, prilično uspešan."


U oktobru 2004. godine, na raspravi o zahtevu britanskih advokata Stivena Keja /Steven Kay i Džilijan Higins/Gillian Higgins da budu razrešeni dužnosti dodeljenih branilaca pošto ih Slobodan Milošević i njegovi svedoci bojkotuju i odbijaju da s njima sarađuju, Džefri Najs je pozvao sudije da – radi zaštite sopstvenog autoriteta i dostojanstva – "ne dozvole optuženom da kontroliše tok suđenja."

"Ne tvrdite, valjda, da sam u krivu kada kažem da je stvorena takva percepcija?" – odgovara Najs pošto što smo ga na to podsetili. Percepcija o Miloševićevoj "kontroli suđenja" se, smatra on, "razvila u značajnoj meri zbog lakoće s kojom mu je polazilo za rukom da iznudi da sve aspekte dokaznog postupka vodi sam i na način na koji je naumio." Najs kaže da razume sudijsku filozofiju koja je iza toga stajala: "Pošto je optuženi tako odlučio, njegova je stvar kako će koristiti vreme koje mu je odobreno, a kada ono istekne jednostavno će ga preseći i to će biti to." To je, po Najsu, "savršeno razumljiva i u potpunosti dosledna filozofija", čiji je jedini nedostatak što "ostavlja mogućnost da oni koji spolja posmatraju suđenje steknu utisak da se optuženom dopušta da ostvari sve što je naumio."

Alternativni pristup koji bi jasno pokazao da sudije kontrolišu način izvođenja dokaza bi, prema Najsu, bio da se drastično ograniči vreme za ispitivanje svedoka, kako bi se optuženi naveo da u interesu efikasnosti prilaže pisane dokaze, odnosno izjave. Sudije, očito, nisu izabrale taj pristup i Najs ne isključuje mogućnost da su bile u pravu. Ne isključuje, takođe, ni mogućnost da je Veću sastavljenom od trojice sudija teže da usaglasi i održi "čvrstu liniju kontrole", nego što je to u slučajevima kada suđenje vodi jedan sudija.

Neki poznavaoci lika i dela Slobodana Miloševića su zaključili da je optuženi pokušavao, a ponekad i uspevao, da se sa sudijama "poigrava" na isti način na koji se svojevremeno "poigravao" sa zapadnim državnicima, diplomatama i posrednicima koji su s njim pregovarali o mirovnim rešenjima kriza u bivšoj Jugoslaviji. Najs kaže da o tome nema "definitivno mišljenje." Primećuje da je, vremenom, "slabilo razumevanje koje su prema njemu u početku ispoljavali neki članovi veća." Ukoliko je tačno da je optuženi pokušavao da se sa sudijama "poigrava", moguće je da su oni to vremenom shvatili. Najs nudi još jedno moguće objašnjenje za navedeni zaključak poznavalaca Miloševićevog lika i dela:

"Oni (sudije) su racionalni, razumni, obrazovani ljudi iz demokratskih zemalja, i tretirali su ga kao da je i on takav. A on je to pokušao da iskoristi, budući da nije bio ništa od svega toga i budući da je njegov metod postupanja sa ljudima bio mnogo brutalniji i, na kratak rok, prilično uspešan."

Najs ne misli da, ovakvim odgovorima, ispoljava preveliku "velikodušnost prema sudijama." Ukazuje da im se, tokom suđenja, obraćao nekim "prilično oštrim" podnescima. Smatra da je pokojni sudija Mej/May bio u pravu kada je primetio da advokati vole da igraju sudije, a da sudije često igraju ulogu advokata. "Uvek je lakše raditi tuđi posao nego svoj, a stvarnost je da je tuđi posao mnogo teži nego što nam izgleda", kaže Najs i priznaje da je "posao sudija užasno težak." Posebno u ovom slučaju kada su morali da vode zajedničko suđenje po tri optužnice, mada je njihova ideja bila da idu postepeno, optužnicu po optužnicu. "Lako je sada da ih kritikujemo i govorimo kako bismo mi to uradili drugačije i bolje" – primećuje Najs.

Na početku suđenja u februaru 2002. godine, Džefri Najs je u sudnici bio okružen velikim timom tužilaca. Radilo se, zapravo, o tri odvojena tima: "kosovskom", "hrvatskom" i "bosansko-hercegovačkom", čije je nastupe on trebalo da koordinira.. "Iskreno, mislim da nas je bilo previše. Delovali smo kao fudbalski tim, dok je na optuženičkoj klupi bio samo jedan čovek" – kaže Najs. Međutim, pri kraju dokaznog postupka optužbe, taj tim je iz različitih razloga – zbog isteka ugovora, zamrzavanja prijema i budžetskih ograničenja - počeo da se osipa, tako da je Najs praktično sam vodio unakrsno ispitivanje "kosovskih" svedoka odbrane, dok su mu povremeno – u meri u kojoj se optuženi dotakao navoda "hrvatske" i "bosansko-hercegovačke" optužnice - asistirali Hildegard Erc-Reclaf/Uertz-Retzlaff i Danijel Sakson/Daniel Saxon.

Prisustvo velikog broja advokata u sudnici, smatra Najs, nije dobro iz više razloga, a glavni je što je sudijama neophodno izložiti "jedinstvenu i koherentnu poziciju optužbe, posebno u ovako složenom slučaju." A to se, po njemu, "mnogo lakše postiže ukoliko u prezentaciji slučaja učestvuje ograničeni broj advokata."

Tokom suđenja Najs je, tvrdi, sve vreme bio na "komandnoj poziciji" i odupirao se "svakom pokušaju mešanja koje bi moglo da bude ne-etičko, neprikladno ili pogrešno." Doveden je da odlučuje o svemu što će se dogoditi u sudnici i to je i činio, a da je bilo nekih nepomirljivih razlika u pristupu on bi otišao. Donosio je "sve odluke koje je trebalo donositi, s jednim ili dva izuzetka kod uvođenja dokaza i nekoliko proceduralnih odluka, nametnutih mimo njegove volje." No u svim tim prilikama Najs je, kaže, učinio sve što je bilo u njegovoj moći da "popravi štetu koja je time naneta."

Glavna zamerka Miloševićevom suđenju odnosi se na njegovo trajanje a najčešća lekcija koja se izvlači iz nezavršenog "procesa stoleća" glasi da takvi postupci moraju da budu mnogo brži i efikasniji. Najs, kako kaže, "nema s tim nikakvih problema." Naprotiv:

"Od početka ovog slučaja, kao i u prethodnim slučajevima na kojima sam radio (Jelisić i Kordić-Čerkez), zalagao sam se za ubrzavanje postupka svim razumnim sredstvima koja su nam na raspolaganju. Verujem da u ovo moderno, pismeno doba, veliki deo dokaza treba da bude priložen pismenim putem, kako bi ga sudije unapred proučile i tako smanjile količinu dokaza koji se moraju dati usmeno i uživo. Ne vidim apsolutno nikakvog razloga da menjam mišljenje o tome."

Najs ukazuje na dve stvari koje su, po njemu, mogle da ubrzaju postupak, ali tužilaštvo nije uspelo da ubedi sudije da to prihvate. Prvo, smatra Najs, postupak bi bio znatno brži da su sudije već na početku suđenja prihvatile da se dokazi o takozvanoj "bazi zločina" podnose pismeno, kao i da su bile "mnogo čvršće u postavljanju granica o čemu se ti svedoci mogu unakrsno ispitivati i koliko to ispitivanje može da traje."

Skraćivanju postupka bi, takođe, doprinelo i to da su sudije bile "mnogo brže i mnogo, mnogo odlučnije" u izdavanju obavezujućih naloga za dostavljanje dokumenata, kao što su stenogrami sa sednica Vrhovnog saveta odbrane ili naredbe i izveštaji iz vojnih arhiva. "Pokušali smo da ih u to ubedimo, ali iz nekog razloga nismo uspeli, tako da do kraja suđenja Srbija nije dostavila mnoge važne dokumente, a za dostavljanje nekih veće nije ni izdalo nalog, iako smo to tražili." Dalje, nastavlja Najs, neki od traženih dokumenata su dostavljeni veoma kasno, tako da ih nije bilo moguće proučiti i koristiti u unakrsnom ispitivanju. Smatra da je veće moralo već u ranoj fazi suđenja da uputi Srbiji obavezujući nalog za dostavljanje "dokumenata od kritičnog značaja" jer, kako zaključuje, "svaka presuda doneta bez uvida u najbolje i najvažnije dokumente bila bi uvek podložna kritici."

Najjednostavniji odgovor na pitanje kako ubrzati postupak bi, nastavlja Najs, bio: "Oh, trebalo je da idemo na svedoke s vrha, na velike insajdere kao što je Babić, a da zaboravimo sve ostale i ne gnjavimo se sa drugim." Jednostavno ali nerealno, kaže Najs i objašnjava da su takvi svedoci po pravilu "veoma spori u odlučivanju i stavljaju se na raspolaganje tek kada suđenje odmakne i kada procene da im je bezbedno da se tu pojave i pomognu da se otkrije slika na vrhu." Ovakva suđenja, po njemu, "imaju svoj život" i svoje obrasce "sporog razvijanja, tako da najbolji dokazi po pravilu dolaze u kasnijim fazama postupka"

Mada se od početka zalagao da se "tvrdoglavom optuženom" imenuje branilac i mada se na to često vraćao tokom suđenja, Najs ne misli da se dopuštanje Miloševiću da se sam brani može kvalifikovati kao "primarna greška."

"Lako je reći, ali kako nametnuti branioca optuženom koji je na prvi pogled sposoban da se sam brani? I koji ima to pravo. Kako to pravo uskratiti ako je optuženi inteligentan, voljan i sposoban da obavi posao? Nemam odgovore na ta pitanja, ali će na njih, možda, odgovoriti u budućim postupcima optuženima koji se sami zastupaju, koristeći se upravo iskustvima sa ovog suđenja. Jer, pre ovog suđenja nije u tom pogledu bilo nikakvih iskustava. Sudije su morale pažljivo da se probijaju kroz minsko polje prava optuženog nastojeći da suđenje dovedu do kraja. Vrlo škakljivo."

Učeći na "greškama" haškog tužilaštva, Iračani i njihovi američki savetnici su slučaj protiv Sadama Huseina sveli na jedan incident i jednu tačku optužnice, ali uprkos tome bagdadsko suđenje bivšem diktatoru ne napreduje najavljenom i željenom brzinom. Džefri Najs, istina, nije učestvovao u pisanju tri Miloševićeve optužnice sa ukupno 66 tačaka, ali ne smatra da je greška što se borio, i izborio, za njihovo spajanje.

"Mislim da je spajanje optužnica bili ispravno. Postavljalo se ponekad pitanje da li bi bilo poželjnije da se Miloševiću sudi za neki težak pojedinačni zločin, pod uslovom da postoje dokazi da ga je naredio ili da je u njega jasno i lično umešan. No to, zapravo, i nije pitanje za mene, već za one koji vode politiku Tribunala. Mogu samo da kažem da bi se teško moglo opravdati da se pred međunarodnim krivičnim sudom nekome poput Miloševića sudi za neki pojedinačni zločin. Ukoliko je postojala mogućnost da se optužnica svede na jedan zločin, bilo bi prikladnije da mu se sudi pred domaćim sudom. Međutim, to pitanje se nikada nije postavilo i nije postojala stvarna mogućnost takvog pristupa. Jedinstveno suđenje za sve navodne zločine i njegovu ukupnu kriminalnu delatnost u tri rata, bilo je najprikladniji put utvrđivanja njegove odgovornosti. A to je, upravo, ono što smo pokušali da učinimo."

Dijeljenje sadržaja