Geoffrey Nice – "završni intervju" (1)

U opsežnom "završnom intervjuu" agenciji SENSE, koji ćemo objaviti u nekoliko nastavaka, tužilac Džefri Najs govori o svojim iskustvima i zapažanjima iz protekle četiri godine suđenja Slobodanu Miloševiću. Mada priznaje da je "na isvestan način sav taj rad ostao bez rezultata", Najs ne misli da je to suđenje bilo "ogled iz beskorisnosti." Po njemu, potencijalna vrednost suđenja je u njegovom celokupnom dosijeu: ogromnoj količini dokaza koji ne bi bili dostupni javnosti da nisu prezentirani sudu i brojnim "izuzetno važnim dokumentima koji inače ne bi ugledali svetlo dana."


Džefri Najs/Geoffrey Nice, poznat i kao "Gospodin s druge strane" – kako ga je u protekle četiri godine oslovljavao Slobodan Milošević – je ovih dana po drugi put napustio Hag i vratio se u London, gde će nastaviti karijeru koja mu je donela titulu QC (Queen's Counsel - Kraljičin zastupnik) i reputaciju jednog od vodećih britanskih advokata. Prvi put je iz Haga otišao u proleće 2001. godine, nakon presude u predmetu Kordić i Čerkez u kojem je u prethodne tri godine zastupao optužbu. Vratio se, međutim, već iste jeseni, nakon što je dobio ponudu koju nije mogao da odbije: da bude vođa tima optužbe u "procesu stoleća", na prvom sudenju bivšem šefu države pred jednim međunarodnim krivičnim sudom.

Taj proces, iz poznatih razloga, nije priveden kraju i Džefriju Najsu je, tako, uskraćena mogućnost da u završnoj reči sudijama i javnosti izloži svoje argumente u predmetu na kojem je radio više od četiri godine. Prihvatio je, međutim, poziv da o svojim iskustvima i zapažanjima iz proteklih godina govori u "završnom intervjuu" agenciji SENSE.

Vest o smrti Slobodana Miloševića je, kaže Najs, izazvala kod njega "pomešana osećanja." Nije bio "posebno iznenađen, jer je uvek imao u vidu i takvu mogućnost." Priznaje da je osetio "izvesno olakšanje što je završeno suđenje koje se moglo razvlačiti unedogled i nikada ne stići do kraja, iz ovih ili onih razloga." Oslobođen je, tako, "ogromne i teške obaveze da ostatak suđenja privede kraju" u roku u kojem su to želele sudije. S druge strane, dodaje, "izgubljene su mnoge prednosti koje bismo imali da smo mogli da zaključimo slučaj i vidimo kako se to odražava u presudi."

Najs se ne oseća poraženim ili frustriranim zbog izostanka presude koja je trebalo da bude kruna četvorogodišnjeg rada njega i njegovog tima.

"Bilo bi glupo da se tako osećam. Jer, bilo je očigledno: čovek star 60, 61 godinu sa srčanim problemima uhvatio se u koštac s nečim što je trebalo da bude četiri godine teškog rada. Postojala je uvek mogućnost da umre ili da zbog lošeg zdravlja postane nesposoban za nastavak suđenja. Zato je deo onoga što sam radio bilo uslovljeno upravo mogućnošću da se tako nešto dogodi."

Zbog toga je, objašnjava Najs, nastojao da "sudski spisi budu čisti i da u njima ne ostane ništa što bi sa tačke gledišta tužilaštva moglo da bude nezadovoljavajuće." Detaljna unakrsna ispitivanja svedoka odbrane obrazlaže željom da "ni jedan dokaz odbrane, u slučaju da se postupak prevremeno okonča, ne ostane neproveren." Nije hteo da sebi dopusti luksuz da površno prelazi preko nekih svedoka ili dokaza odbrane, ostavljajući da se tim pitanjima bavi kasnije, jer je bio svestan mogućnosti da tog "kasnije" jednostavno ne bude.

Među "planovima za slučaj prevremenog zaključivanja postupka", ukazuje Najs, je i započeta sistematizacija zamašne kompjuterske arhive suđenja, koja bi trebalo da bude dostupna javnosti i da zainteresovanoj publici – pravnicima, novinarima, istraživačima – omogući uvid u obiman dokazni materijal koji su tokom četiri godine prezentirale obe strane. Bez takve sistematizacije, u kojoj će svaki navod iz optužnice biti povezan sa dokazima – svedočenjima, dokumentima, ekspertskim ili forenzičkim izveštajima – kojima se taj navod potvrđuje ili osporava, nemoguć je pristup tom ogromnom materijalu i objektivan uvid u to šta se pred sudom dešavalo u protekle četiri godine.

Mada to više nije u njegovim rukama, Najs se nada da će tužilaštvo završiti započeti posao na sistematizaciji kompjuterske arhive Miloševićevog suđenja. Pridaje tome "ogroman značaj" jer, kaže, "da se ovakvo suđenje odigralo u vreme Rimljana i da su sudski spisi iz tog vremena dostupni javnosti, oni bi se bez sumnje i danas čitali. Kao što se Suetoniusova knjiga "Život dvanaest Cezara" i danas čita kao izuzetno zanimljiv dokument o političkom životu tog vremena." Najs je uveren da bi se sređena i sistematizovana arhiva prvog suđenja šefu države pred jednim međunarodnim krivičnim sudom "čitala i proučavala hiljadama godina."

Mada priznaje da je "na izvestan način sav taj rad ostao bez rezultata", Najs ne misli da je suđenje Miloševiću bilo "ogled iz beskorisnosti." Smatra da je za one koji su iznutra u to bili uključeni "prerano da procene kakvu će vrednost tom suđenju dati buduće generacije." Po njemu, potencijalna vrednost je u celokupnom dosijeu suđenja: ogromnoj količini dokaza koji ne bi bili dostupni javnosti da nisu prezentirani sudu i u brojnim "izuzetno važnim dokumentima koji inače ne bi ugledali svetlo dana."

Korist od prvog ikada pokušanog suđenja šefu države bi, smatra Najs, mogle da budu i "lekcije koje mogu da iz njega da se izvuku za druga suđenja." Prva bi, po njemu, bila lekcija su "takva suđenja izuzetno teška... ali izvodljiva." Veruje da je i bez završnih argumenata – kroz svedočenja i unakrsna ispitivanja – ustanovljeno dosta o tome "ko je taj čovek bio, kako je funkcionisao i šta ga je pokretalo."

S druge strane, negativan efekat bi, po Najsu, mogao da bude taj što je Milošević, kako se ponegde tvrdi, "dok je suđenje trajalo bio u mogućnosti da zaustavi ili uspori razvoj u Srbiji. Ako je to tačno i ako taj razvoj ne bi bio usporen da nije bilo suđenja, onda je odista žalosno što je suđenje ostalo nezaključeno."

U novembru prošle godine, Slobodan Milošević je optužio Najsa za "svojevrsnu torturu", tvrdeći da je "megalomanski pristup" optužbe glavni uzročnik njegovih zdravstvenih problema. Najs se, međutim, ne oseća odgovornim

"Ni najmanje. To je smešno, zar ne? Njemu se sudilo, legalno i legitimno mu se sudilo. Suđenja obično traju pet dana nedeljno, od 9:30 ujutro do 16:30 popodne, sa pauzom za ručak. On je izabrao da se sam brani i insistirao je na tome uprkos svim stručnim – pravnim i medicinskim – savetima da to nije ni najmanje mudro. Sudije su donele veoma velikodušnu i uravnoteženu odluku da mu dozvole da radi samo tri dana sedmično. Da li ga je neko mučio? Naravno da nije. To, na izvestan način, ukazuje da je on izabrao da od sebe napravi žrtvu. I onda se preigrao, ako je to ono što se dogodilo. Jednom kada ste u sistemu, a on je bio u sistemu, morate poštovati pravila, a pravila podrazumevaju da odgovarate na optužbe i ponašate se razumno. On se nije tako ponašao."

U januaru ove godine Džefri Najs je veću uputio podnesak u kojem je izrazio bojazan da bi optuženi – pošto je shvatio da bi proces mogao da se završi u narednih nekoliko meseci - mogao da "upotrebi sva sredstva koja su mu na raspolaganju kako bi ometao postupak i osujetio zaključenje ovog suđenja." Njegov zahtev da veće izda naloge kojima bi se osiguralo efikasno izvođenje dokaza odbrane, nezavisno od toga da li je optuženi prisutan u sudnici, sudije su odbacile kao "hipotetički i preuranjen", jer se odnosi na "stvari koje se još nisu dogodile, a kojih je veće i te kako svesno i sposobno da se njima pozabavi ako iskrsnu."

"Mislim da je to bio vrlo razuman predlog. Dođe trenutak kada se mora reći: ovo je Sud, on se mora poštovati a vi traćite naše vreme koristeći svoje loše zdravlje da usporite proceduru. Sudovi ne žive od vazduha, oni su skupi, veoma skupi, a ovaj plaća međunarodna zajednica. Ona očekuje da će Sud dovesti svoja suđenja do zaključka, nije bitno kakvog, ali do zaključka. Sud nije tu da bi rekao: 'Oh, imate vremena koliko vam je volja.' Sud ima mandat da na vreme okonča suđenja. Činilo mi se da je tada bio trenutak da mu se nametne striktniji režim. On bi to shvatio."

Razvoj događaja mu je, smatra Najs, dao za pravo. Zadatak pravnog zastupnika na suđenju, kaže on, "nije samo da reaguje na probleme kada se ukažu, već i da pomogne sudijama da izbegnu probleme. Da li su oni bili zadovoljnim onim što sam im napisao, to ne znam. Morate pitati njih. Ali, da, mislim da mi je razvoj događaja dao donekle za pravo."

Dijeljenje sadržaja