Intervju: Timoti Mekfaden, upravnik Pritvorske jedinice UN

Na deseti “rođendan” Pritvorske jedinice Haškog tribunala, njen upravnik Timoti Mekfaden govori za SENSE o tome kako se pritvorenici trude da jedni drugima učine život što je moguće prijatnijim i odbacuje pritužbe na hranu i zdravstvenu zaštitu u pritvoru, kao i kritike za navodni privilegovani tretman optuženih za ratne zločine.


Prva iskustva u upravljanju zatvorom Timoti Mekfaden/Timothy McFadden je stekao tokom nemirnih sedamdesetih godina u Irskoj, uglavnom sa – kako kaže – “politički orijentisanim zatvorenicima.” Početkom devedesetih, demobilisao se iz Irske armije i počeo je da radi za UN koje su ga 1995. poslale u Arušu, sa zadatkom da uspostavi Pritvorsku jedinicu Tribunala za Ruandu. Po obavljenom zadatku, Mekfaden je premešten u Hag, na položaj upravnika Pritvorske jedinice Tribunala za bivšu Jugoslaviju.

Kada je 1. jula 1997. došao u Hag, Mekfaden je u modernoj Pritvorskoj jedinici sa 24 komforne ćelije zatekao samo šest optuženih. “Doajen” među njima bio je Duško Tadić iz Kozarca, kod Prijedora, kojeg su pre tačno deset godina – krajem aprila 1995. – Tribunalu izručile nemačke vlasti. Gotovo godinu dana Tadić je bio jedini “stanar” Pritvorske jedinice, dok mu se u proleće 1996. nisu pridružili Zejnel Delalić, Zdravko Mucić, Hasim Delić, Esad Landžo, Tihomir Blaškić i Dražen Erdemović.

Od tada do danas Pritvorska jedinica se neprestano širila novim ćelijama i popunjavala novim optuženim, tako da se, trenutno, Mekfaden stara o 62 pritvorenika. Bilo bi ih i više, ali je 19 optuženih oslobođeno do početka suđenja a 30 ih je upućeno u zatvore drugih zemalja, u kojima izdržavaju – ili su već izdržali – kazne koje im je izrekao Tribunal.

U njegovom prethodnom zatvorskom iskustvu, u Irskoj, bekstva “politički orijentisanih zavorenika” su, kaže Mekfaden, “bila važan faktor.” Mada je “veoma svestan takve mogućnosti i ne zanemaruje je”, Mekfaden ne misli da njegovi sadašnji “štićenici” razmišljaju o bekstvu. I kaže:

“Uz svu pažnju, nisam nikada naišao ni na kakve dokaze o namerama ili planovima bekstva. Jednom prilikom sam od njih dobio vrlo zabavnu novogodišnju čestitku. Svi su se potpisali i ispod toga dodali: ‘Komitet za kopanje tunela’. Za mene je to bila šala i ništa više od toga. Ipak, imam to na umu sve vreme.”

Nedostatak dokaza da se unutar Pritvorske jedinice razmišlja o bekstvu, slaže se Mekfaden, ne znači da takve planove ne kuje neko spolja.

“Nismo naivni. Imamo u vidu tu mogućnost i stalno prikupljamo informacije koje bi mogle da ukažu na postojanje takvih planova. Nikada, međutim, nismo došli do indicija da se na tome radi. Ali, nastavićemo da prikupljamo informacije i da budemo na oprezu. Možemo kontrolisati ono što je unutra, a o onome što se događa spolja zapravo i ne znamo mnogo, osim što povremeno dobijamo neke informacije. Ali, uvek smo svesni tog rizika.”

Izuzimajući dva-tri svima poznata “problematična slučaja” koji mu “čine život interesantnijim”, ostali pritvorenici se, kaže Mekfaden, “trude da život u pritvoru učine što je moguće prijatnijim i sebi i drugima.”

“Ta gospoda su suočena sa istim problemom, istim Tribunalom i istim pravnim postupkom. Žive u zajednici, jer je to priroda zatvorskog života. Jasno im je da svađama i sukobima mogu sebi da zagorčaju život, kao što mogu da ga učine podnošljivim i relativno prijatnim ukoliko se međusobno pomažu i sarađuju.”

Pritvorenici su, kako je svojevremeno rekao Goran Jelisić – osuđen na 40 godina zatvora zbog ubistava u Brčkom – “između sebe postigli mir, ali ih veoma brine kako će se pomiriti oni kod kuće.” Mekfaden ne vidi “ikakvu otvorenu netrpeljivost među pritvorenicima različitog etničkog porekla, izazvanu istorijom ili ratom.” Ponekad, međutim, vidi “sukobe ličnosti između ljudi iste etničke grupe koji se jednostavno međusobno ne podnose.” U proteklih 10 godina, u Pritvorskoj jedinici zabeležena su samo dva minorna ali “etnički čista” incidenta, između pripadnika istih etničkih grupa.

Multietnički karakter “pritvorske zajednice” nije izvor sukoba već povod za učestala slavlja i gozbe.

“Čini mi se da se na Balkanu svakog dana može naći izgovor za neko slavlje. Umesto jednog, imamo dva Božića i Uskrsa, a za slučaj da to nije dovoljno tu su i razni muslimanski praznici, zatim slave, rođendani, imendani, očevi dani... Oni sve to slave.”

Jedna od najčešćih pritužbi Mekfadenovih “štićenika” tiče se načina ishrane koji, kako se jednom sudijama požalio general Dragoljub Ojdanić, “ne odgovara našoj kulturi i našoj tradiciji.”

“Hrana je ovde neosporno drugačija”, priznaje Mekfaden i dodaje: “Nemamo ovde one sjajne mezetluke koji se jedan za drugim nižu po trpezi. Nije ta vrsta hrane. Ali je zdrava i dovoljna. A oni imaju uhodani sistem naručivanja namirnica od kojih prave jela kakva vole. Oni to rade, i to rade dobro.”

Mekfaden, takođe, ne smatra opravdanim ni povremene pritužbe pritvorenika na zdravstvenu zaštitu koju uživaju, ali ima objašnjenje za to:

“Zdravlje je nešto što uvek zaokuplja misli pritvorene osobe. Vreme je veliki neprijatelj kad si u zatvoru, i svaka sitnica postaje veliki problem. Kada u normalnom životu, na slobodi, imate neki mali zdravstveni problem, vi kažete: ‘Otići ću do lekara sledeće sedmice, pošto sada nemam vremena.’ Ali oni, kada ih nešto muči, žele da ih doktor pregleda... juče! Imaju izvrsnu zdravstvenu zaštitu i pristup svim glavnim specijalistima u najvećim bolnicama u Hagu.”

Upravnik tribunalove Pritvorske jedinice ne prihvata ni kritike za navodni privilegovani tretman svojih “štićenika” i uslove pritvora koji su, po izvesnim merilima, iznad uslova života mnogih građana zemalja iz kojih su došli u Hag.

“Ovu ustanovu vodimo u skladu sa međunarodnim standardima zaštite ljudskih prava i tretmana zatvorenika. Međutim, ni na trenutak ne pomišljam da je ugodno biti u njoj pritvoren jer to je, u krajnjoj liniji, zatvorska ustanova. Tu su ljudi kojima je oduzeta sloboda. Neki su tu vrlo dugo. Imaju li oni pravo na koliko-toliko normalan život u toj situaciji, ili ih treba mučiti? Ja to svakako ne mislim. Jer, ne zaboravite da ima ljudi koji su se tu našli upravo zato što su vodili slične ustanove i nisu poštovali osnovne norme za tretman zatvorenika.”



Fotografije