Geoffrey Nice – "završni intervju" (2)

Optuženi je u sudnici, rekao je Najs u "završnom intervjuu" agenciji SENSE, "sve vreme nosio masku." Došao je rešen da "održi određeni profil, i održao ga je." On ne zna da li je taj profil "pravi ili lažni" ali veruje da su dokazi pokazali da je Milošević "bio drugačiji od šarmantnog i duhovitog državnika kakvim se predstavljao političarima ili od osećajnog supruga i oca kakav je mogao da bude u krugu porodice."


"Ne, nisam ga upoznao", priznaje Džefri Najs/Geoffrey Nice nakon 466 sudskih dana ili oko 2.000 sati koje je u sudnici proveo zajedno sa Slobodanom Miloševićem. Optuženi je u sudnici, smatra on, "sve vreme nosio masku." Došao je rešen da "održi određeni profil, i održao ga je." Najs ne zna da li je taj profil "pravi ili lažni" ali veruje da su dokazi pokazali da je Milošević "bio drugačiji od šarmantnog i duhovitog državnika kakvim se predstavljao političarima ili od osećajnog supruga i oca kakav je mogao da bude u krugu porodice. Možda je okrutni i bezosećajni čovek u sudnici bio njegov pravi lik - ko će znati..."

Mada je u sudnici nosio masku i bio na oprezu, Miloševiću se povremeno, smatra Najs, ipak omaklo da otkrije o sebi više nego što je hteo. Kao primer, navodi njegovu "brutalnost prema svedocima koji su ranjivi i uvažavanje prema ljudima na položaju." Milošević je "veoma lako ispoljavao odsustvo simpatija prema običnim svedocima i nije ih tretirao dostojanstveno kako zaslužuju, niti je pokazivao saosećanje sa ljudima koji su govorili o užasima koje su preživeli." S druge strane, ljude na položajima je tretirao sa "ponekad iznenađujućim uvažavanjem, čak i kada su ga njihova svedočenja teretila." A to, smatra Najs, "govori mnogo o čoveku."

Izuzimajući povremene nesmotrenosti kojima se otkrivao, Milošević je u sudnici "igrao svoju ulogu", odnosno glumio, što po Najsu čine svi advokati. "Advokati koji dobro znaju svoj zanat, u sudnici ne otkrivaju ništa o sebi. Oni nisu tu da bi bili ljudska bića: tu su kao selekcija reči i argumenata."

I Najs i Milošević su, dakle, u sudnici "igrali svoje uloge": prvi ulogu tužioca a drugi ulogu branioca. Igrali su, međutim, za različite publike: Najs za sudije a Milošević za TV kamere i svoju publiku, pre svega u Srbiji. Obojica su imali problema sa publikom onog drugog: Najs je često bio teško razumljiv publici u Srbiji, a Milošević sudijama, koje su neretko bile u nedoumici šta optuženi želi da postigne takvom odbranom.

Najs prihvata da je njegov koncept izvođenja dokaza i unakrsnog ispitivanja bio manje dramatičan od Miloševićevog, ali ističe da je od početka imao vrlo jasnu ideju da se slučaj mora predstaviti na "radan, ne-emotivan i nenametljiv način", kako bi sudije mogle da ga "logički i intelektualno povežu." Dramatizacija i preterivanje mu, smatra Najs, ne bi doneli nikakve koristi. Jer, nastavlja, "kada jedna strana u sporu samo jednom pretera u prezentaciji svog slučaju, sud počinje da gubi poverenje u nju." Standardan pristup strana u sporu, a posebno tužilaštva je, po Najsu je da održe "integritet svog slučaja, kako bi očuvale poverenje sudija." Milošević nije imao to ograničenje jer nije ni igrao za sudije i mogao je da bude dramatičan i da uveliko preteruje kako bi impresionirao svoju publiku u Srbiji. Ali ono što je impresioniralo obične gledaoce, veruje Najs, "ne bi imalo nikakvog efekta na sudije."

Barem u jednom trenutku – nakon prikazivanja video snimka "Škorpiona" – Najs je od strane dodeljenog branioca Stivena Keja/Steven Kay optužen za "preterivanje" i "senzacionalizam." Tužilac, međutim, ne prihvata kritiku svog mlađeg britanskog kolege.

"Smešno je reči da je to senzacionalizam. Ako krivično gonite namerno ubistvo hiljada ljudi i prikažete snimak koji pokazuje egzekuciju šestorice od tih više hiljada pogubljenih, ne vidim kako to može biti senzacionalizam. Po meni je to, jednostavno, srž čitavog slučaja. Jeste iznenađujuće što takav dokaz postoji, ali nije senzacionalno."

Najs žali zbog odluke veća da snimak ne prihvati u dokaze, pošto ga smatra vrlo relevantnim za sagledavanje "širine plana da se pobiju ti ljudi", zarobljeni nakon pada Srebrenice. Zadovoljan je, međutim, što je pokazivanje kratkog odlomka u sudnici dovelo do prikazivanja kompletnog filma u Srbiji i što je, barem koliko je njemu poznato, odigralo veoma značajnu ulogu u stavu javnosti kako prema Miloševiću i njegovom suđenju, tako i prema Srebrenici.

Mada je tokom suđenja u više navrata boravio u Srbiji i razgovarao sa dosta ljudi koji su, kako kaže, "umnogome doprineli njegovom razumevanju slučaja", Najs kaže da nije u mogućnosti da procenjuje kako se to suđenje odrazilo na tamošnju javnost. Kao što, takođe, nije u mogućnosti da oceni da li je Milošević uspeo u svom naumu da odvoji Srbiju od Zapada i uspori njen razvoj. Smatra da je za njega, kao učesnika, i teško i prerano da procenjuje vrednosti i efekte tog suđenja. "To je za druge, i za kasnije", kaže.

Dijeljenje sadržaja