Tvrdnju da su optuženi Limaj, Musliu i Balja prisustvovali ili i učestvovali u zlostavljanjima zatočenih u logoru Lapušnik u leto 1998. tužilac potkrepljuje svedočenjima dvojice preživelih - Vojka Bakrača i njegovog sina Ivana


Vojko Bakrač rodjen je u Sloveniji ali je sa porodicom - suprugom i dva sina - živeo u Zagrebu. U Beograd su se preselili 1992. godine, jer su bili izloženi "pritiscima zbog svoje srpske nacionalnosti". Godinu dana kasnije sele se na Kosovo, u Djakovicu, ali nakon pet godina odlučuju da i nju napuste zbog "sve učestalijih incidenata izmedju albanskog i srpskog stanovništva". Dvadesetdevetog juna 1998. godine Vojko Bakrač, njegova supruga i mladji sin Ivan, su autobusom, iz Djakovice preko Prištine, krenuli za Beograd.

Zaustavljeni su u selu Crnovljevljevo kraj Suve Reke, a Vojka i Ivana su iz autobusa izvukli ljudi u maskirnim uniformama sa oznakama OVK. Sprovedeni su do obližnje škole a zatim u logor Lapušnik gde su bili zatočeni desetak dana. Obojica su na sudjenju trojici optuženih za zločine u tom logoru - Fatmiru Ljimaju, Isaku Musliuu i Haradinu Balji - svedočili o tome šta su preživeli pre nego što su konačno bili predati predstavnicima Medjunarodnog Crvenog krsta u Prištini.

Bakrač je opisao da je njegova supruga primorana da ostane u autobusu iz koga su, uz njega i njegovog sina, izvedeni i Stamen Genov i Djordje Ćuk. Sva četvorica prebačeni su u obližnju školu gde su prema rečima svedoka vojnici OVK tukli i zlostavljali Ćuka a posebno Genova, kada su otkrili da je pripadnik VJ. "Prestali su da ga tuku tek kad je izgubio svest, kada je izgledalo da su ga ubili od batina", svedočio je Ivan Bakrač koji je tada imao samo 18 godina.

Iste noći svi prebačeni su u Lapušnik. Na fotografijama koje im je predočio tužilac prepoznali su prostoriju u prizemlju glavne zgrade gde je nastavljeno maltretiranje Genova. Vojko Bakrač je opisao da je tu sreo čoveka čiji je nadimak, kako je kasnije saznao, bio Šalja, što je nadimak optuženog Haradina Balje. Genova je prema njegovim rečima tukao čovek tamne kose sa bradom i brkovima u maskirnoj uniformi i naoružan koji mu je rekao da je studirao DIF i poznavao borilačke veštine. U uvodnoj reči, tužilac je na taj način opisao optuženog Isaka Musliua, zvanog "Čerčiz."

Vojko i Ivan Bakrač su u svojim svedočenjima opisali da su sledećih 2-3 dana proveli u podrumu susedne zgrade. Tamo su zatekli još devetoro ljudi: tri Albanca i šetoricu Srba koje je Vojko Bakrač identifikovao kao braću Krstić, jednog starijeg gospodina i Željka kome se ne seća prezimena. On je na crtežu koji je sam napravio pokazao kako su zatočenici bili rasporedjeni u maloj prostoriji sa betonskim podom, slamom i kantom u uglu umesto WC. Hranu, koja je podsećala na "hranu za stoku", kako je opisao Ivan Bakrač, dobijali su jednom dnevno ali su im cigarete deljene više puta u toku dana. Vojko i njegov sin nisu bili zlostavljani i pružali su pomoć Genovu koji je više puta izvodjen iz podruma i tučen. Jedne noći Genov je od oca i sina tražio "da ga zadave jer ne može više da izdrži". "Nisam to mogao da učinim, nije ni Ivan", rekao je Vojko Bakrač.

Poslednjih pet dana proveli su u prostoriji na spratu glavne zgrade gde su prebačeni po nalogu "mladjeg gospodina u urednoj uniformi sa bradicom i oficirskom torbicom", kako ga je Vojko Bakrač opisao. Po načinu na koji su se ostali vojnici ponašali prema njemu Bakrač je zaključio da je reč o komandantu a u razgovoru s njim saznao je da je pravnik po obrazovanju. Tužilaštvo tvrdi da je to bio prvooptuženi Fatmir Ljimaj, čije je ratno ime bilo "komandant Čeliku"

Pre napuštanja Lapušnika Vojko i Ivan su još jednom bili svedoci prebijanja grupe od 4-5 Albanaca za koje im je rečeno da su izdajnici. Bakrač je opisao da mu je "bilo mnogo lakše" kada mu je vojnik koji je delovao "kao komandant" rekao da će on i njegov sin biti pušteni, ali da prethodno moraju da daju izjavu - pismeno i u kameru - o tome kako je prema njima korektno postupano i da nisu zlostavljani.

Vojko i Ivan Bakrač su to i učinili, nakon čega su predati predstavnicima Medjunarodnog Crvenog Krsta. Stamena Genova i ostale zatočenike iz podruma više nikada nisu videli. Njihova imena su na spisku 22 žrtve logora Lapušnik.

Svedočenja Vojka i Ivana Bakrača odbrana je u unakrsnom ispitivanju osporavala pored ostalog i sugestijom da su otac i sin često razgovarali o iskustvima u Lapušniku uskladjujući na taj način svoje iskaze, koji su zato nepouzdani. "Nikada posle oslobadjanja nismo o tome razgovarali", rekao je Vojko Bakrač dok je njegov sin objasnio da je to nešto "o čemu nerado razgovara".

Dijeljenje sadržaja