Na sudjenju Momčilu Krajišniku čulo se dramatično i potresno svedočenje jednog od malobrojnih preživelih u masakru koji je 14. juna 1992. izvršen nad zarobljenim Bošnjacima iz naselja Ahatovići kod Sarajeva


Od 56 zatočenih Bošnjaka koji su 14. juna 1992. izvedeni iz hangara vazduhoplovne baze u Rajlovcu, samo je njih 8 preživelo masakr u autobusu, izvršen negde na putu koji od Sarajeva vodi ka Olovu. Jedan od preživelih – Elvir Jahić iz naselja Ahatovići sa periferije Sarajeva – svedočio je danas na sudjenju Momčilu Krajišniku, bivšem političkom lideru bosanskih Srba optuženom za genocid i druge ratne zločine u BiH.

Stradanja Elvira Jahića počela su dve sedmice pre masakra u autobusu – krajem maja 1992. – kada je, kako je rekao, izvršena “agresija na Ahatoviće”, naselje u kojem su Bošnjaci činili više od 90 posto stanovnika. Nakon granatiranja koje je po njegovim rečima trajalo četiri ili pet dana, snage koje je opisao kao “četnici” su 2. juna 1992. probili linije odbrane na kojima je bilo stotinak samoorganizovanih meštana. Jahić je sa grupom meštana pokušao da se izvuče iz sela, ali je jednom brisanom prostoru na njih otvorena paljba iz artiljerijskog i pešadijskog oružja, u kojoj je poginulo oko 20 Bošnjaka, a oko deset ih je zauvek nestalo. Jahić se sa ostalima predao napadačima.

Medju napadačima, Jahić je prepoznao nekoliko svojih komšija, čija je imena naveo pred sudom. Pošto su ih vezali bodljikavom žicom i natovarili im na ledja oružje iz kojeg su prethodno izvadili municiju, poterali su ih u pravcu kasarne u susednom naselju Bojnik. Čitavim putem su ih tukli, pljuvali, gadjali kamenjem i vredjali. Pred samouslugom u Bojniku su im odvezali ruke i naredili im da se skinu do gaćica i legnu licem prema zemlji, raširenih ruku i nogu, a onda su ih sat ili dva tukli puškama, železnim polugama, bejzbol i policijskim palicama, flašama i svim što im se našlo pri ruci. Medju svojim mučiteljima, Jahić je prepoznao i nekolicinu školskih drugova, koje je takodje identifikovao.

Iz Bojnika, Jahić i ostali zarobljenici odvedeni su u Rajlovac. Pre nego što su zatvoreni u jednom od hangara, morali su da prodju kroz špalir srpskih vojnika koji su ih tukli. Prva tri ili četiri dana, svedočio je Jahić, zatvorenici nisu dobili ništa za jelo, a onda su im u hangar – za njih stotinak – “kao psima” bačene tri vekne tvrdog i pokvarenog hleba. Jahić i ostali zatočenici izvodjeni su na ispitivanja, tokom kojih su zlostavljani da bi se, kako je rekao, od njih “iznudila neka besmislena priznanja o mudžehedinima, Hosu, o tome koliko su plaćeni...”

Od početnih stotinak zatočenika, nakon dve sedmice u hangaru ih je ostalo 56. Svi oni su 14. juna utovareni u autobus. Pošto im je posle izvesnog vremena naredjeno da legnu na pod autobusa, Jahić nije znao kuda tačno ih voze, ali pretpostavlja da je to bio put koji od Sarajeva vodi ka Olovu. U jednom trenutku su se zaustavili, šofer i čuvari koji su ih sprovodili napustili su autobus, a onda su odjeknule, kako je opisao Jahić, “razorne eksplozije”. Autobus je najpre pogodjen sa tri projektila ispaljena iz ručnih bacača, onda je u njega ubačeno desetak ručnih bombi, a sve to je bilo praćeno žestokom paljbom iz pešadijskog oružja.

“Nisam imao predstavu koliko to traje, da li sam još živ, na sve strane su leteli komadi tela, geleri, meci, po meni se slivala krv i padali su komadi lobanje, komadi kose...”
Kada se završila pucnjava i kada je čuo da su otišla vozila koja su ih pratila, Jahić je – teško ranjen – uspeo da izadje iz autobusa i otpuzi do obližnjeg potoka. Da bi prekratio muke, odlučio je da se ubije. Skinuo je kaiš, napravio od njega omču oko vrata i zavio ga oko ruke, ali je prilikom stezanja pukla šnala. Onda je zagnjurio glavu u potok, dubok oko pola metra, uzeo kamen i počeo svom snagom da se udara po glavi, u nadi da će izgubiti svest.

Nije, medjutim, uspeo. Preživeo je i dočekao da o masakru u autobusu svedoči na sudjenju Momčilu Krajišniku. Njegovo svedočenje će se nastaviti sutra.

Dijeljenje sadržaja