Elvedin Pašić je na sudjenju Momčilu Krajišniku svedočio o dramatičnim dogadjajima koje je u opštini Kotor Varoš preživeo kao četrnaestogodišnji dečak


Elvedin Pašić napunio je četrnaest godina početkom juna 1992. kada se pokušaj njegove porodice i drugih meštana iz sela Hrvaćani kod Kotor Varoši da pronadju sklonište od napada srpskih snaga, pretvorio u petomesečnu odiseju po okolnim selima koja se za većinu završila u izbeglištvu.

Svedočeći na sudjenju Momčilu Krajišniku, sada 25-godišnji Pašić je opisujući dogadjaje koji su prehodili napadu srpskih snaga, rekao da je njegovo selo, sa oko stotinak kuća, bilo jedno od bogatijih u opštini Kotor Varoš i da su u njemu živeli samo Muslimani. Meštani susednih srpskih sela Tepići i Savići su u maju 1992., uoči Bajrama, počeli da kopaju rovove oko sela, objašnjavajući komšijama da se radi o vojnoj vežbi.

Pašić je kolonu oklopnih vozila i vojnike koji su pozdravljali sa tri prsta prvi put video u leto 1992. godine ispred škole u Vrbanjcima, gde je pohadjao sedmi razred. Pred sam Bajram u Hrvaćanima se pojavilo pet-šest naoružanih vojnika, “sa redenicima ukrštenim na grudima”, za koje mu je majka rekla da su komšije iz susednih srpskih sela. Prošli su uz komentar “baš vam je lepo ovo selo”, rekao je Pašić opisujući kako je kasnije doznao da se radilo o opkladi “da mogu proći kroz selo a da ih niko neće zaustaviti”.

Tokom praznika Pašić je iz dvorišta svoje kuće primetio i dva tenka i oko dvadesetak vojnika u maslinastim uniformama na Novakovom brdu. Obavestio je o tome jednog rodjaka, koji je sa komšijama i lokalnim hodžom sazvao meštane da bi razmotrili kako da se brane i koliko oružja ima u selu “jer je rat na pragu”. Njegov otac i stariji brat su te večeri otišli iz kuće a oko sat pre ponoći počelo je granatiranje sela koje je trajalo do jutra. Pašić je noć proveo sa majkom i rodjacima, a ujutro se otac vratio po njih i rekao da moraju da napuste kuću pošto “Srbi preuzimaju selo.”

Bio je to početak odiseje meštana Hrvaćana koji su se u potrazi za utočištem u narednih pet meseci, u osam okolnih sela, boravili jednom ili više puta od par dana do nekoliko sedmica. Pašić je opisao da su u njegovom selu ostali samo stari i nepokretni ljudi koji su, kako je kasnije saznao, svi pobijeni.

Prva tri-četiri dana proveli su u selu Plicka, udaljenom 3-4 kilometra, odakle su otišli u obližnje Čirkino brdo, koje su morali da napuste jer su Srbi “zapretili meštanima da će ih pobiti ako nastave da hrane balije”. U hrvatskom selu Bilice oko 6 kilometara udaljenom od Hrvaćana, proveli su nekoliko sedmica ali su morali da ga napuste “kada je počelo da ponestaje hrane”.

Odlučili su da se ipak vrate u Hrvaćane ali su zatekli zapaljeno i porušeno selo i pobijene meštane medju kojima i jednog starijeg čoveka na čije su ugljenisano telo naišli i “njegove kosti pokopali”, opisao je Pašić.

Od vojnika koji su kamionom ušli u razrušene Hrvaćane dobili su dozvolu da odu do rodjaka u muslimanskim selima Garići i Vakufovci. Put ih je vodio kroz srpsko selo Savići, gde ih je napala jedna žena koja je pokušala da od vojnika uzme pušku uzvikujući: “Šta vi radite ovde balije dok naši vojnici ginu u Večićima”.

Večići su bili muslimansko selo u kojem se Pašić našao nakon što je sa majkom još nekoliko puta promenio mesto boravka i nakon što su im u Vrbanjcima nove srpske vlasti izdale dokumenta da mogu da odu do Travnika.

Svedočenje Elvedina Pašića se nastavlja.

Dijeljenje sadržaja