Posle priznanja Milana Simića, nastavljeno je suđenje preostaloj trojici optuženih za etničko čišćenje Bosanskog Šamca - Blagoju Simiću, Miroslavu Tadiću i Simi Zariću. Svedočenje bračnog para Bobić o prinudnom radu, hapšenjima, prebijanjima i razmenama u Bosanskom Šamcu

Na suđenju preostaloj trojici optuženih za etničko čišćenje Bosanskog Šamca - Blagoju Simicu, Miroslavu Tadiću i Simu Zariću - proteklih dana su o prinudnom radu, hapšenjima, prebijanjima, logorima i razmenama svedočili bračni par Ediba i Kemal Bobić.

Oni su, odmah po preuzimanju vlasti 14. aprila 1992, zajedno sa drugim komšijama, Muslimanima i Hrvatima, pritvoreni u kokošarnik Ibriza Nogića, a njihov sin Bedrudin je odveden na prinudni rad - kopanje rovova na prvoj liniji fronta.

Kemal Bobić je uhapšen 23. maja 1992. godine i odveden u SUP, "na informativni razgovor" - kako mu je rečeno. Nisu ga ispitivali ali su ga svakodnevno tukli. Tadašnji šef policije Stevan Todorović i njegova grupa policajaca su noću dolazili pijani i mučili zatvorenike. Posle mesec dana Bobić je sa još 15 zatvorenika prebačen u zatvoru u zgradi Teritorijalne odbrane. Batinjanja su i tu bila svakodnevna, a naročito teška kada pogine neko od srpskih vojnika. Tukli su ga, kako je opisao, raznim predmetima: metalnim šipkama, oružjem, drvenim palicama... Rasekli su mu čelo do kosti, polomili nogu i obe ruke kundakom puške, ukucali eksere u kolena, gasili cigarete u ustima i izvadili četiri zdrava zuba. "To je bilo tako blizu i noću tako zvučno. Udarci su se čuli. Moga muža kad su udarali poznavala sam njegove krike. Mrcvarili su ga do te mere da nije mogao ustajati, bio je sav izlomljen, crvi su hodali po njemu," plačnim glasom je svedočila Ediba Bobić.

Kemala Bobića su sa još oko100 zatvorenika, odvezli kamionima u logor Batkovići u decembru 1992. godine. Tamo su zatvorenika "manje tukli", kako je rekao svedok, ali su uslovi života u hangarima bili užasni. Jednom dnevno dobijali su malo hleba, mokrili su u kantu, spavali su na podu a zimi nije bilo grejanja.

Ediba i Kemal Bobić su pre rata posedovali ćevabdžinicu, još jednu radnju i biljnu apoteku, nekoliko automobila i dve kuće u Bosanskom Šamcu. Tokom njegovog zatočeništva, Ediba je na razne načine pokušavala da izvuče muža iz zatvora i da sa porodicom ode u razmenu. Posle nekoliko razgovora sa optuženim Blagojem Simićem i drugim zvaničnicima u Srpskoj opštini Šamac, sastala se sa Miroslavom Tadićem, kome je platila 12.000 nemačkih maraka da ih uključi u "razmenu".

Tadić, međutim, nije bio jedini kome je zapalo za oko bogatstvo porodice Bobić. Izvesni Cviko Stevanović, oficir zadužen za razmene u logoru Batkovići, tražio je od Kamela Bobića da mu prepiše svu imovinu. "Došao je na moja vrata i rekao da moram da mu predam svu imovinu pre nego što odem u razmenu. Četiri dana su iznosili sve iz kuće," svedočila je Ediba Bobić. Razmenjena je u Dragalićima u decembru 1993. godine sa još nekoliko članova porodice. Muž, Kemal, je ostao u logoru do oktobra 1994. godine.

Porodica Bobić danas živi u Americi, kao i mnogi Šamčani koji su "razmenjeni" u ratnim godinama.

Dijeljenje sadržaja