Da bi ilustrovao zašto je Mladićeve redovne konsultacije sa Miloševićem smatrao krajnje neuobičajenim, britanski general Ričard Danet ukazao da bi to bilo kao kada bi on, kao komandant kopnenih snaga Velike Britanije, išao u Pariz da se sa francuskim predsednikom konsultuje o vojnim operacijama u Severnoj Irskoj. Andraš Ridlmajer, drugi ekspert BiH pred Međunarodnim sudom pravde, rekao da je paralelno sa etničkim čišćenjem nesrpskog stanovništva "transformisan i kulturni pejzaž" Bosne, tako što je očišćen od minareta i zvonika katoličkih crkava. Oni su "nestajali zajedno sa ljudima koji su nekada u ta obeležja gledali kao u vidljive znake svog prisustva na toj zemlji."


Svedočenjem britanskog generala Ričarda Daneta/Richard Dannatt i američkog eksperta za Otomansko kulturno nasleđe Balkana Andraša Ridlmajera/Andras Riedlmayer, pravni zastupnici BiH su želeli da postignu dva cilja. Prvo, da potkrepe svoje argumente da je Vojska Republike Srpske u ratu 1992.-1995. delovala kao "agent" strane države, pod generalnom kontrolom tadašnje SR Jugoslavije i, drugo, da nakon ubistava, razaranja, zatvaranja, deportacija i silovanja uvedu još jedan element genocida: razaranje kulturnih i verskih spomenika bosanskih Muslimana i Hrvata.

Prema generalu Danetu, sadašnjem komandantu kopnene vojske Velike Britanije i bivšem zapovedniku britanskih snaga u sastavu UNPROFOR-a i SFOR-a, VRS je "u izvesnom stepenu delovala samostalo", ali je u operativnom smislu bila "agent" koji je delovao na ostvarivanju "opšteg cilja" definisanog u Beogradu, koji je u početku (1992. i 1993. godine) delilo i političko rukovodstvo bosanskih Srba. "Opšti cilj" ili "zajedničku nameru" Beograda i Pala, general Danet je opisao kao "stvaranje države u kojoj će živeti svi Srbi, a čija će teritorija biti veća od tadašnje SRJ", pošto će obuhvatiti i delove Hrvatske i BiH na kojima žive Srbi. Činjenica da je u kasnijoj fazi došlo do neslaganja između Karadžića i Miloševića po generalu Danetu nema nikakvog značaja, budući da je general Mladić nastavio da do kraja rata ide u Beograd na redovne konsultacije sa Miloševićem.

Takve konsultacije komandanta jedne armije sa predsednikom druge države general Danet smatra krajnje neuobičajenim. To bi, kako je ukazao, bilo kao kada bi on, kao komandant kopnenih snaga Velike Britanije, išao u Pariz da se sa francuskim predsednikom Širakom/Chirac konsultuje o vojnim operacijama u Severnoj Irskoj.

Podjednako je neuobičajeno, po britanskom generalu, i to da "oficiri koji pripadaju jednoj armiji i od nje dobijaju plate... služe u armiji druge zemlje." Takva praksa, tvrdi Danet, "ne postoji nigde u svetu." Saglasio se sa izjavom svog kolege, generala Ruperta Smita, koji je na suđenju Slobodanu Miloševiću u oktobru 2003. godine rekao: "Onaj ko te plaća je obično onaj ko ti komanduje."

Pored oficirskih plata, Beograd je, prema generalu Danetu, obezbeđivao i sve ostale ključne elemente od kojih je zavisilo funkcionisanje VRS: naoružanje i drugu opremu, logističku podršku, obuku i obaveštajne informacije. Svedok je posebno ukazao na potpunu zavisnost VRS od VJ kada je u pitanju municija: od pešadijske, preko artiljerijske do protivavionske. Citirao je jedan Mladićev govor iz 1995. godine u kojem je načelnik Glavnog štaba VRS rekao da je 43 odsto municije utrošene tokom rata "nasleđeno" od JNA, 47 odsto je obezbedila VJ, dok je samo 10 odsto stiglo iz drugih izvora.

General Danet je govorio i o zajedničkim operacijama VRS i VJ, kojima se ponekad priključivala i Srpska Vojska Krajine. Kao "tri jasna primera" pomenuo je zajedničke operacije u dolini Drine, Srebrenici i Bihaćkom džepu. Govorio je, takođe, i o značajnoj ulozi koju su u etničkom čišćenju istočne Bosne, naročito tokom 1992. godine, igrale paravojne formacije od kojih su "najgore", kako je rekao, "dolazile iz Srbije." Iz dokumenata VRS koje je analizirao pripremajući se za svedočenje na suđenju generalu Radislavu Krstiću pred Haškim tribunalom, britanski general je zaključio da je Ratko Mladić prihvatio komandu nad paravojnim formacijama i jedinicama teritorijalne odbrane. Time je Mladić, po generalu Danetu, "prihvatio i odgovornost, pošto se komandovanje i odgovornost ne mogu razdvajati."

To što su u Sarajevu, Čajniču, Bosanskom Šamcu i drugim mestima širom BiH džamije, katoličke i pravoslavne crkve i sinagoge bile građene u prečniku od nekoliko stotina metara, po Andrašu Ridlmajeru, harvardskom ekspertu za Otomansko kulturno nasleđe, nipošto nije slučajnost. Naprotiv, istakao je on na početku svog svedočenja, "takav arhitektonski razmeštaj je bio nameran i promišljen politički akt." Jer, nastavio je, "ljudi koji se međusobno ne podnose, neće svoje kuće i najvažnije verske i svetovne spomenike graditi u senci kuća i spomenika drugih."

A onda je ta duga tradicija zajedništva "svesno i nasilno narušena u ratu od 1992. do 1995. godine" i na udaru "namernog, sistematskog i široko rasprostranjenog razaranja našlo se upravo kulturno i versko nasleđe zajednica koje su bile na meti."

Bilans te kampanje u 26 opština koje je Ridlmajer istražio je sledeći: oštećeno je ili uništeno 985 džamija, 270 katoličkih crkava i 23 katolička samostana. Na teritoriji pod kontrolom VRS gotovo da nije ostao ni jedan neoštećeni muslimanski verski objekat ili spomenik a uništene su ili oštećene tri četvrtine katoličkih crkava.

Prvi napad na verske objekte dogodio se krajem 1991. godine u okolini Nevesinja, gde je Ridlmajer zatekao samo jedan zid srušene džamije. Napadi su se intenzivirali u aprilu 1992. kada su JNA i paravojne formacije iz Srbije preuzeli kontrolu nad gradovima i selima u istočnoj Bosni.

Svoje svedočenje, Ridlmajer je ilustrovao snimcima džamija i drugih spomenika pre i posle rušenja, a mesta na kojima su se oni nalazili pretvarana su u parkinge, parkove, livade ili otpade. Razaranja su se, po pravilu, događala izvan konteksta oružanog konflikta i nisu predstavljala "kolateralnu štetu" u razmeni vatre zaraćenih strana.

Paralelno sa etničkim čišćenjem nesrpskog stanovništva, rekao je Ridlmajer, sistematski je i namerno "transformisan i kulturni pejzaž" Bosne, tako što je očišćen od minareta i zvonika katoličkih crkava, koji su "nestajali zajedno sa ljudima koji su nekada u ta obeležja gledali kao u vidljive znake svog prisustva u toj zemlji." Uništavanje arhitekture je, zaključio je Ridlmajer, "bilo povezano sa uništavanjem zajednica koje ona simbolizuje”, pa se zato može smatrati elementom genocida.

Dijeljenje sadržaja