Boško Gvozden, svjedok odbrane Ratka Mladića

U odbranu Ratka Mladića danas je svedočio general Boško Gvozden, ratni komandant puka veze i, kasnije, Gradiške pešadijske brigade VRS. U izjavi timu odbrane on je opisao kako je funkcionisao sistem veze vojske bosanskih Srba tokom rata u BiH, ali je, sudeći po današnjem iskazu, glavni razlog njegovog dolaska u Hag bio da pohvali optuženog, odnosno svedoči o njegovom dobrom karakteru.

I pre nego što je postao komandant Glavnog štaba VRS, Mladić je, kaže svedok, uživao veliki ugled među oficirima JNA. O njemu se govorilo kao o "visprenom Hercegovcu" i hrabrom komandantu koji "u potezu rešava stvari". Gvozden ga je upoznao nakon formiranja vojske bosanskih Srba u maju 1992. godine i tada je u njegovim očima samo potvrđena ranija dobra reputacija generala. "Radilo se o pravičnom čoveku, druželjubivom, čovekoljubivom i izuzetno strogom komandantu", opisuje svedok i dodaje da se radilo o velikom šarmeru koga su "žene obožavale". Pohvale optuženom očito nisu impresionirale tužioca, pa svedoku nije postavio nijedno pitanje.

Pre Gvozdena, okončano je unakrsno ispitivanje Milenka Inđića, bivšeg oficira za vezu Sarajevsko-romanijskog korpusa sa Unproforom i drugim međunarodnim organizacijama. Tužilac Veber/Weber je na početku podsetio na deo svedokove izjave gde je naveo da je tokom 1993. godine od britanskog Unprofora dobio informaciju da je područje oko Higijenskog zavoda u Sarajevu gađala Armija BiH iako je kontrolisala taj deo grada. Zbog toga je, tvrdi Inđić, general Rouz/Rose protestovao kod bosanskih vlasti. Rouz je, podseća tužilac, u Sarajevo na mesto komandanta snaga UN stigao tek u januaru 1994. godine, pa pre toga nije mogao da upućuje proteste, a svedok odgovara da je možda pogrešio godinu, ali stoji iza iskaza o "samogranatiranju" Armije BiH.

Budući da je negirao tezu optužbe da su bosanski Srbi držali Sarajevo u blokadi, sprečavajući čak i medicinsku evakuaciju ranjenika preko aerodroma, tužilac je predočio izveštaj agencije Frans Pres/France-Presse iz novembra 1993. godine u kojem se navodi da je Inđić oficirima Unprofora rekao da ga nije briga što će jedan ranjeni civil iz grada umreti ako se ne dozvoli humanitarni let sa aerodroma. To je, odgovara svedok, "čista glupost i laž".

On ne poriče navod optužbe da je 26. maja 1995. godine učestvovao u hapšenju 21 pripadnika francuskog bataljona koji su bili smešteni u kasarni Lukavica. Na svoju ulogu u tom procesu je, kaže, "ponosan", iako je pre hapšenja na Francuze otvorena vatra. Sve je, objašnjava, rađeno "u međusobnom dogovoru" po sledećem scenariju: Francuzi su od više komande imali zabranu da se predaju, pa se Inđić sa njima sporazumeo da se povuku u zgradu, a da srpski vojnici po njima otvore vatru, što bi im bio dobar "alibi" da se predaju. Nakon nekoliko minuta pucnjave po zgradi i vozilima Unprofora, francuski vojnici su, kaže, izašli sa belom zastavom i predali se.