Bivši premijer bosanskih Srba Vladimir Lukić tvrdi da je njegova vlada štitila sve građane bez obzira na naciju, a tužilac sugerisao vlast nije preduzimala ništa dok žrtve, pored Muslimana i Hrvata, nisu postali i sami Srbi. O silovanjima nesrpskih devojčica i žena na više lokacija u BiH svedok ne zna ništa "jer nije bio tamo"

Ratni premijer Republike Srpske Vladimir Lukić je, u izjavi koju je odbrana Ratka Mladića danas uvela u spis, sugerisao da je rukovodstvo bosanskih Srba jednako tretiralo sve građane bez obzira na nacionalnu pripadnost. Njegova vlada je, tvrdi, policiji i vojsci izdavala naloge da koriste "sva legalna sredstva" kako bi se zaštitilo stanovništvo. Ipak, navodi da nije bilo moguće kontrolisati situaciju na terenu, između ostalog i zato što su lokalne vlasti bile do te mere samostalne da je Republika Srpska tokom rata funkcionisala kao "konfederacija opština".

Pre nego što je u decembru 1992. godine na predlog Radovana Karadžića postavljen na čelo vlade, Lukić je bio delegat srpskog rukovodstva za vezu sa Unproforom i na toj funkciji je, priznaje, primao česte prigovore međunarodnih predstavnika zbog napada na sarajevske civile sa artiljerijskih i snajperskih položaja bosanskih Srba. Kaže, međutim, da je Unprofor bio pristrasan jer je uvek polazio od pretpostavke da su za incidente odgovorni Srbi, a nije reagovao na Lukićeve pritužbe zbog zločina nad srpskim civilima u gradu.

Tužilac Traldi je sugerisao da je svedok bio deo rukovodstva koje je imalo za cilj da nasilnim sredstvima stvori čist srpski entitet i predočio mu izjavu člana predsedništva Republike Srpske Nikole Koljevića sa sastanaka sa predsednikom Hrvatske Tuđmanom u Zagrebu u januaru 1993. godine na kojem se raspravlja o podeli BiH. Koljević se tada zalagao za "homogenizaciju" srpskih i hrvatskih teritorija u BiH i predlagao osnivanje "agencije za civilizovanu razmenu stanovništva". Mada je u izjavi naveo da je pre rata imao "identične stavove" sa Koljevićem, svedok kaže da o homogenizaciji delova BiH nikada nisu pričali.

Tužilac je ukazivao da je Lukić doprineo stvaranju homogenog srpskog entiteta time što je ministre Ostojića i Brđanina ovlastio da se bave zbrinjavanjem srpskih izbeglica. A oni su taj proces, sudeći po izjavama na sednicama vlade i skupštine, sprovodili tako što su naseljavali Srbe u "osetljiva područja" kao što su Podrinje, Posavina i bosanska Krajina, što je opet u skladu sa dokumentom "Šest strateških ciljeva" u kojem je srpsko rukovodstvo oivičilo svoj entitet u BiH. Svedok odgovara da su nastojanja Ostojića bila nerealna i da je imao ideje da pravi nove gradove za hiljade izbeglica, što je bilo nemoguće zbog nedostatka sredstava.

Da su zločine nad nesrpskim civilima činili pripadnici regularnih snaga Republike Srpske tužilac dokazuje i pomoću svedokovog pisma u kojem je upozorio Mladićev Glavni štab da njegovi vojnici pljačkaju, ubijaju i siluju civile na sarajevskoj Grbavici i u drugim mestima. Nastojeći da relativizuje svoj tadašnji stav, svedok kaže da je bilo ljudi koji su se "prikačili" vojsci i "radili šta su hteli", a on ih je nazvao pripadnicima VRS zato što su bili u uniformi.

U Mladićevom ratnom dnevniku se navodi da mu je Lukić u martu 1993. rekao da vojnici siluju "čak i Srpkinje", a svedok je u jednom izveštaju zabeležio da "čak ni Srbi nisu više sigurni". Svestan da su mu takvi navodi predočeni sa ciljem da se ukaže da je reagovao tek kada su i Srbi postali meta, rekao je da "čak" nije reč koju je on upotrebljavao, ali da ipak stoji iza tadašnjih navoda. Kaže da je hteo da "naglasi" problem, jer ako se napadaju Srpkinje "koje su imale zaštitu svojih muževa", šta se tek radi sa drugim ženama. Odlučan je, međutim, da je srpska policija jednako štitila sve žene.

Uprkos navodnoj zaštiti, nesrpske žene u BiH su, sugeriše tužilac, masovno silovane. Predočio je izveštaj stalnog predstavnika Hrvatske Marija Nobila u UN iz januara 1993. godine u kojem se navodi da su se silovanja dešavala u "prvoj fazi etničkog čišćenja" u mestima iz kojih su Muslimani i Hrvati kasnije "potpuno proterani", poput Bijeljine, Zvornika, Foče, Višegrada, Doboja, Prijedora, Kozarca i Modriče. "O tome ne znam ništa jer tamo nisam bio", odgovara Lukić, ali zna da su prva silovanja u BiH počinili Hrvati nad Srpkinjama, kao i da su Muslimani tvrdili da se njihove žene siluju svuda gde su ratovali sa Srbima.

Dijeljenje sadržaja