Tomislav Kovač, svjedok na suđenju Radovanu Karadžiću

U dodatnom ispitivanju od strane Radovana Karadžića, ratni ministar policije bosanskih Srba Tomislav Kovač je negirao da je optuženi učestvovao u prikrivanju srebreničkog masakra. Tužilac je u prošlonedeljnom unakrsnom ispitivanju, naime, predočio izvod iz ratnog dnevnika generala Ratka Mladića od 22. marta 1996. godine u kojem se navodi da je Karadžić rekao da je dan ranije prilikom posete tadašnje američke državne sekretarke pripremljen "veliki šou za Olbrajtovu" koja je očekivala da će "kod Pilice pronaći 1.200 muslimanskih leševa, a našli su nekih pet leševa".

Kovač ne veruje u pouzdanost navoda Mladićevih dnevnika jer smatra da tu ima dosta "elemenata šizofrenosti" i "smanjene uračunljivosti", zbog čega mu "policijski intelekt ne dozvoljava da se o njima očituje". Komandant vojske je, objašnjava, nakon smrti ćerke bio u teškom psihičkom stanju zbog čega je bio podložan "veštim manipulacijama" bezbednjaka Glavnog štaba Ljubiše Beare koga svedok optužuje za organizaciju srebreničkog masakra. Dokaz da je Beara radio na svoju ruku je, po Kovaču, brzina operacije ubijanja. Tvrdi, naime, da je prvobitni plan bio da se srebrenički zarobljenici odvezu u zvorničku kasarnu, ali je Beara na brzinu skrenuo konvoje ka stratištima na kojima su već bile iskopane jame.

Svedok je, inače, u jednom od ranijih razgovora sa haškim istražiteljima naveo da je Karadžićevo naređenje za istragu iz aprila 1996. godinesamo "pranje", odnosno zataškavanje, i da je umesto toga trebalo da izda naređenje za hapšenje Ratka Mladića. Ranije navode je potvrdio tokom iskaza, sugerišući da je vojska, pre svega Bearina vojna bezbednost, prikrivala informacije o srebreničkom zločinu. S druge strane, njegov policijski tim je tokom "tajne istrage" u septembru 1995. godine lako ustanovio šta se nakon pada Srebrenice dogodilo, pa je sudija Kvon/Kwon primetio da je Karadžić, kao predsednik, mogao još lakše da otkrije sve o masakru. Svedok objašnjava da nije baš tako, jer policija predstavlja "oči i uši" predsednika, a on kao ministar nije želeo da ga upozna sa nalazima istrage dok se ne okonča rat.

Karadžićev ratni šef kabineta za civilne poslove Mile Dmičić takođe tvrdi da optuženi u julu 1995. godine nije znao za pogubljenja zarobljenih Srebreničana i da kao "humana osoba" tako nešto nikad ne bi dozvolio. U unakrsnom ispitivanju je tvrdio da nikad nije video, pa tako ni preneo predsedniku, da je već 17. jula londonski Independent pisao o zločinima velikih razmera nakon pada Srebrenice. Mada je bio zadužen za prijem predsednikove pošte, Dmičić kaže da krajem jula i početkom avgusta 1995. godine nije video pisma visokih zvaničnika UN Mazovjeckog/Mazowieckii Akašija/Akashi u kojima se protestuje zbog prinudnog iseljavanja skoro 40.000 srebreničkih civila i izražava strahovanje da je više hiljada muškaraca ubijeno. To je, kaže, predsednik trebalo da primi lično, ali tih dana uopšte nije bio na Palama, pa ostaje misterija gde su završile tako važne pošiljke, budući da je nedavno Karadžićev ratni savetnik za međunarodne odnose Džon/John Zametica u iskazu tvrdio da ih ni on nije video. Dmičić se, inače, slaže sa bivšim savetnikom optuženog Gordanom Milinićem koji je pred Tribunalom tvrdio da su navodi o srebreničkom masakru "farsa".