U unakrsnom ispitivanju veštaka Karadžićeve odbrane Dušana Dunjića, po kome je moguće da većina srebreničkih Bošnjaka nisu žrtve masovnih egzekucija, tužilac sugerisao da je svedok "preskočio" sve pokazatelje koji ne idu u prilog njegovim zaključcima i oslonio se samo na one koji potkrepljuju teze optuženog

U nastavku unakrsnog ispitivanja beogradskog profesora sudske medicine Dušana Dunjića, tužilac je osporavao njegove tvrdnje da veći broj tela koja su u julu 1995. pokopana na području Zvornika i Bratunca ne pripada žrtvama masovnih egzekucija. Dunjić je u dva ekspertska izveštaja sačinjena za odbranu Radovana Karadžića naveo mogućnost da je veći broj tih ljudi poginuo u borbama ili su stradali pre ili posle jula 1995.

Tužilac je, prvo, osporavao svedokovu tezu da različit stepen truljenja leševa ukazuje na različito vreme i mesto pogibije. Tužilac Mičel/Mitchell, međutim, ukazuje da su antropolozi koji su svedočili pred Tribunalom utvrdili da, osim premeštanja leševa iz primarnih u sekundarne grobnice u "režiji" vojske bosanskih Srba, drugih manipulacija mestima pokopa nije bilo. Osim toga, veštaci optužbe su u svojim izveštajima navodili da su različiti stepeni truljenja leševa sahranjenih u isto vreme poznati još iz perioda Drugog svetskog rata i da se taj fenomen objašnjava mestom koje telo zauzima u grobnici. Naime, tela koja su na rubovima i pri vrhu masovnih grobnica trule brže nego ona koja su u dubini. Dunjić se sa tom konstatacijom složio, "uz ogradu" da je i njegova teorija moguća.

Činjenica da su u nekim telima pronađeni puščani meci, koji prilikom streljanja po pravilu samo prođu kroz telo, po Dunjiću ukazuje da su žrtve ubijene iz daljine, odnosno u borbi, ili da je metak prethodno prošao kroz neku prirodnu barijeru, možda i drugo telo. Tužilac je sugerisao da je upravo ta poslednja opcija jedina prihvatljiva. Ukazao je na izjavu svedoka odbrane najavljenog za sledeću sedmicu – bivšeg pripadnika Desetog diverzantskog odreda Franca Kosa – koji je rekao da su na Branjevu zarobljenici streljani jedni za drugima u redovima, tako da su meci prolazili kroz ljude koji stoje i padali na one koji su ležali mrtvi. Dunjić kaže da je to "samo jedno od objašnjenja". Slično je i sa ranama od gelera za koje svedok tvrdi da su nastale u borbama, a tužilac podseća na izjave svedoka da su bombe bacane na zarobljenike u skladištu u Kravici.

Konačno, tužilac je pitao Dunjića da li je tokom analize uporedio rane na leševima sa povezima na rukama, za koje je i sam priznao da su žrtve egzekucija, sa ranama na telima bez poveza. Ukoliko su povrede iste, to bi, po sugestiji tužioca "išlo ka zaključku" da su stradali na isti način, odnosno da su svi streljani, ali beogradski profesor priznaje da kod njega takve analize nema.

Najburniji je bio sam kraj unakrsnog ispitivanja kada je svedok rekao da se na spiskovima nestalih Srebreničana nalazi i stotinak Bošnjaka iz Bratunca, čije je leševe on sa ekipom beogradskih patologa pregledao još u maju 1992. godine u Osnovnoj školi "Vuk Karadžić". Tužilac tvrdi da je svedok to "izmislio", a Dunjić je objasnio da se vodio sledećom logikom: događaj iz 1992. godine je povezao sa izjavama svedoka i nalazima veštaka da je u julu 1995. godine u grobnici Glogova pokopano 80 leševa dopremljenih iz iste osnovne škole. Tužilac, međutim, ukazuje da se radi o žrtvama ubijenim 1995. godine. Kada je na kraju Dunjić priznao da ne zna identitet onih stotinak ljudi čije je leševe 1992. video u školi i da samim tim ne može da kaže da su njihova imena na spisku nestalih Srebreničana, tužilac je okončao unakrsno ispitivanje. Nakon toga, u sudnicu se vratio vojni veštak odbrane Dragomir Keserović, čiji je iskaz privremeno prekinut 8. jula ove godine.

Dijeljenje sadržaja