Drugi najviši obaveštajni oficir vojske bosanskih Srba, Petar Salapura, na suđenu Karadžiću ponovio da je ostao "neobavešten" o masakru u Srebrenici, navodeći da su oficiri Glavnog štaba pred njim o tome "šutili" jer su se "zgražavali" nad saznanjem o broju streljanih, a i sam je, kaže, kada je za to naknadno saznao smatrao nemogućim zločin koji je "ipak je bio moguć"

Iz prošlonedeljnog iskaza pukovnika Petra Salapure na poziv tužioca u predmetu Ratka Mladića i danas okončanog svedočenja u odbranu Radovana Karadžića može se zaključiti da je za operaciju streljanja srebreničkih Muslimana u julu 1995. godine znao veliki broj pripadnika vojske, policije i građana Republike Srpske, ali ne i svedok i dvojica optuženih. Karadžić je u to vreme bio vrhovni komandant, Mladić komandant Glavnog štaba vojske bosanskih Srba, a Salapura načelnik Obaveštajne uprave u tom štabu. Svedok je doduše, u iskazima tvrdio da ne zna da li su Karadžić i Mladić znali za zločin i da ih on, kada je tek mesecima kasnije za to saznao, nije izvestio o "opštepoznatoj stvari".

Svedoka je pad Srebrenice 11. jula 1995. godine zatekao u Banja Luci odakle je sutradan preko Bijeljine otišao u Beograd, gde se sastao sa jednim tamošnjim "agentom", čije ime nije hteo da saopšti, i vojnim atašeima japanske i italijanske ambasade. Tvrdi da mu niko od njih nije rekao ništa o srebreničkom masakru, ali je već 13. jula otišao u Srebrenicu da o beogradskim razgovorima izvesti Mladića i njegovog bezbednjaka Zdravka Tolimira. Tada je video veliki broj zarobljenih Muslimana, ali ga to nije uznemirilo jer je smatrao da će biti zatvoreni u logore i tretirani kao svi drugi ratni zarobljenici.

Nakon Srebrenice, Salapura je otišao u Glavni štab u Han Pijesku, gde se zadržao do 18. jula. Tvrdi da ni tamo ništa nije čuo o ubistvima Srebreničana iako ima određene sumnje da su najviši oficiri vojske bosanskih Srba znali za zločin. Pretpostavlja da su "šutili" jer su se "zgražavali" nad onim što su saznali ili da možda nisu verovali da su navodi o broju ubijenih tačni. I sam je, kaže, kad je kasnije čuo, smatrao to nemogućim, ali, dodao je, "eto vidite, bilo je moguće". Tužiteljica je, dalje, ukazala da je svedok makar iz medija ubrzo nakon pada Srebrenice morao saznati za zločin, ali je on izjavio da nije pratio TV i radio izveštaje jer "nije bilo struje".

Salapura je, podsetila je tužiteljica, nakon srebreničke operacije bio u kontaktu i sa Miodragom Pelemišom, komandantom 10. diverzantskog odreda čiji su pripadnici učestvovali u streljanju zarobljenika. Svedok, međutim, kaže da mu je Pelemiš isprva rekao samo da je odred učestvovao u borbama pri zauzimanju enklave. Kada je Salapura u decembru 1995. godine od operativca Drinskog korpusa Lazića saznao da su pripadnici odreda učestvovali u masovnim pogubljenjima, pitao je Pelemiša da li je to tačno, na šta je ovaj odgovorio potvrdno i naglasio da to nije radila cela jedinica već samo pojedinci. Salapura je na to navodno rekao "koga svrbi, nek' se češe", odnosno "ko je učestvovao i naredio, neka odgovara".

Tužiteljica je međutim ukazala da je svedok preduzeo korake da počinioci ne odgovaraju kada je 16. januara 1996. godine u pisanom zahtevu od ministra policije Dragana Kijca tražio da se osmorici pripadnika 10. diverzantskog odreda, od kojih je većina do sada osuđena ili optužena za zločin u Srebrenici, izdaju lažne lične karte. Pokušavajući da pojasni zahtev, svedok je rekao da je želeo da sačuva živote pomenute osmorke kako bi im se nesmetano sudilo zbog streljanja Muslimana u Branjevu. Postojala je, tvrdi, opasnost da "pravdu u svoje ruke" iz osvete uzme bosanska obaveštajna služba AID ili srpski komandanti koji su im naredili da počine zločin, da bi prikrili svoju ulogu.

U kratkom dodatnom ispitivanju, svedok je naveo da nikada "ni usmeno ni pisano" nije izvestio Karadžića o zločinu u Srebrenici jer je za njega i sam "kasno saznao", a smatra da nije ni imao ingerencije za tako nešto.

U drugom delu današnjeg zasedanja počeo je iskaz nekadašnjeg člana zvorničkog Kriznog štaba Čedomira Zelenovića, koji će se nastaviti sutra.

Dijeljenje sadržaja