Zaštićeni svedok GH 023 na suđenju Goranu Hadžiću opisao kako su se u "vreme euforije i anarhije" u Baranji "raščišćavali stari dugovi" a svako sa oružjem je sebi davao za pravo da "hapsi, bije i maltretira"

Suđenje Goranu Hadžiću, bivšem predsedniku Vlade SAO Istočna Slavonija nastavljeno je svedočenjem GH 023, koji je pored pseudonima uživao mere zaštite lika i izmene glasa. Svedok je opisao kako je zaoštravanje situacije u Baranji, naoružavanje Srba, jačanje srpske teritorijalne odbrane (TO) i zauzimanje sela i gradova uticalo na svakodnevni život nesrpskog stanovništva. Goran Hadžić se teretiza zločine koji su počinjeni na teritoriji Baranje od 25. juna 1991. do kraja 1993. godine.

Svedok je rekao da je do polovine septembra 1991. naglo promenjena struktura stanovništva i da se počelo sa "nekontrolisanim naoružavanjem". Budući da je "svako mogao da uzme oružje", bilo je teško sprovoditi bilo kakvu vlast, rekao je svedok, dodajući da se sa formiranjem civilne vlasti, štaba srpske TO i lokalne policije situacija "normalizovala".

Nesrpsko stanovništvo u Baranji je bilo izloženo "stalnim pritiscima, ubistvima i proterivanjima". U prvo vreme policija nije preduzimala ništa da spreči zločine. Kasnije su izlazili na teren,utvrđivali identitet žrtava i podnosili prijave protiv nepoznatih počinilaca ali se "tu sve završavalo", rekao je svedok dodajući da je to "bilo vreme euforije i anarhije, svako je bio naoružan i spreman na sve pa su se svi bojali svih".

Po rečima svedoka, svako ko je nosio oružje je sebi davao za pravo da hapsi nesrpsko stanovništvo koristeći trenutak za "raščišćavanje starih dugova". Razlozi za hapšenje su bili "banalni" – od članstva u HDZ i "primamljive" imovine, do napuštanja Baranje koje je tumačeno kao priključivanje hrvatskim oružanim snagama. Nesrbi su svakodnevno odvođeni u policijske stanice gde su maltretirani i prebijani. "Niko nije bio odgovoran za te ljude a ko god je bio raspoložen mogao je da siđe u pritvorsku jedinicu i maltretira ih", rekao je svedok koji je na zatvorenicima u dvorištu SUP video "očigledne" znakove torture – modrice i posekotine. Jedan od zatvorenika je, rekao je, umro od posledica batinanja, drugi su imali sreće pa su pušteni nakon nekoliko dana, dok je njih 50 do 80 prebačeno u zatvor u Borovu. Takva situacija je izazivala strah kod onih koji su ostali pa su i oni odlučili da odu.

Tužilac je svedoku predočio niz dokumenata iz kojih sledi da su opštinske vlasti u Belom Manastiru sačinjavale "liste nepodobnih i nepoželjnih", na kojima su navođena "lica u neprijateljskim snagama i članovi njihovih porodica". Ti ljudi su ili dobijali otkaze ili su prebačeni na lošija radna mesta, kako bi se stvorio prostor za "Srbe zaslužne za oslobađanje Baranje", rekao je svedok. Njegov iskaz biće nastavljen sutra.

Dijeljenje sadržaja