Mada je u presudi kojom je osuđen na doživotni zatvor zaključeno van razumne sumnje da je granata koja je 5. februara 1994. na sarajevskoj tržnici Markale ubila 66 a ranila više od 140 ljudi ispaljena sa položaja Sarajevsko-romanijskog korpusa, general Stanislav Galić u iskazu na poziv Karadžićeve odbrane negira odgovornost i ukazuje da je u tom zaključku "nešto nenormalno"

Radovan Karadžić dokazuje da je slika o artiljerijskom i snajperskom teroru nad građanima Sarajeva od strane bosanskih Srba rezultat "trikova i podmetanja" Armije BiH koja je izazivala incidente i onda ih pripisivala srpskoj strani, na šta su nasedali međunarodni posmatrači i mediji. Takvu navodno krivu sliku optuženi pokušava da ispravi iskazom bivšeg komandanta Sarajevsko-romanijskog korpusa, Stanislava Galića, negirajući odgovornost srpske strane za napade na sarajevske civile.

Napad sa najviše žrtava tokom svedokovog komandovanja korpusom je incident poznat kao "Markale 1" u kojem je 5. februara 1994. godine minobacačka granata usmrtila 66 a ranila više od 140 ljudi. General Galić negira odgovornost svojih snaga, navodeći da on tako nešto nije i nikad ne bi naredio. Tvrdi da "deset komisija NATO pakta", misleći verovatno na istrage međunarodnih posmatrača u gradu, nije uspelo da utvrdi odakle je hitac ispaljen. Karadžić ga je pitao da li je moguće da je jednom granatom zahvaćeno 200 ljudi "na praznoj pijaci u zimsko popodne", a Galić odgovara da je na tržnici "svakako trebalo biti manje ljudi" i dodao da je to "jedina mina od 120 milimetara na svetu koja je nanela takve gubitke".

Dalje, Galića zanima gde su se zagubili fragmenti mine, pošto je, kaže, nakon eksplozije pronađen samo njen repni deo. Njemu to govori "da nešto nije u redu" a tvrdi da ima još pokazatelja da je u zaključcima "nešto nenormalno". U presudi kojom je Galić osuđen na doživotnu zatvorsku kaznu, na osnovu iskaza svedoka, istraga osoblja UN, lokalnih istražitelja i izveštaja veštaka je zaključeno da je granata na Markale ispaljena sa srpskih položaja.

Svedok je danas negirao odgovornost vojske bosanskih Srba i za druge velike minobacačke incidente koji su se dogodili od septembra 1992. do avgusta 1994. godine, kada je on komandovao korpusom. Prvi na popisu je napad na oko 200 učesnika i posmatrača fudbalske utakmice na Dobrinji 1. juna 1993. godine, kada je poginulo više od deset a ranjeno oko sto ljudi. Galić kaže da se na toj lokaciji nalazilo sklonište koje je koristila Armija BiH i da se radilo o legitimnom vojnom cilju, ali ipak poriče odgovornost za napad. Potkrepljuje to tvrdnjom da se ni u jednom od izveštaja koji su mu dostavljeni ne pominje napad na civile u Dobrinji. Osim toga, kritikuje "muslimansku stranu" što je uopšte dopustila okupljanje tolikog broja ljudi na mestu udaljenom svega 150 metara od prve borbene linije. Karadžić je prezentovao i izveštaj Operativne grupe "Igman" Armije BiH u kojem se ne navodi da su 1. juna 1993. godine pogođeni civili na Dobrinji, a svedok je u odgovoru na pitanje predsedavajućeg sudije prihvatio da se mesto incidenta uopšte ne nalazi u zoni odgovornosti pomenute formacije.

Galić tvrdi da nije naredio, niti je bio izvešten o napadima na civile u redu za vodu 12. jula 1993. godine kada je, po optužnici, poginulo 13 a ranjeno 14 ljudi. Na isti način negirao je odgovornost za pogibiju šestoro dece koja su se 22. januara 1994. godine igrala na Alipašinom polju i ubistvo osam i ranjavanje 18 civila u redu za humanitarnu pomoć u ulici Oslobodilaca Sarajeva, dan uoči napada na Markale. Za takve incidente, navodi Galić, mogao je biti odgovoran "samo neprijatelj srpskog naroda i Sarajevsko-romanijskog korpusa", prebacujući odgovornost na Armiju BiH. Napadali su, kaže, i pripadnike Unprofora u gradu sa ciljem da se odgovornost pripiše Srbima i ostvare ciljevi operacije "Korak po korak do intervencije" NATO.

Iskaz generala Galića se nastavlja u ponedeljak.

Dijeljenje sadržaja