Bivši predsednik bratunačke opštine Ljubisav Simić prvo potvrdio da je Miroslav Deronjić obavestio Karadžića o "događajima u Kravici" gde je 13. jula '95. ubijeno oko hiljadu zarobljenika, da bi se nekoliko minuta kasnije korigovao i rekao da je Deronjić kao poverenik za civilna pitanja obaveštavao "one gore", ne navodeći njihova imena

Pre nastavka juče započetog svedočenja Stanislava Galića, sudije su jutros saslušale iskaz Ljubisava Simića, bivšeg predsednika opštine Bratunac. Na poziv Radovana Karadžića Simić je svedočio o situaciji u bratunačkoj opštini 1992. i 1995. godine.

U izjavi timu odbrane Simić je tvrdio da se situacija u Bratuncu naglo pogoršala nakon dolaska paravojske i dobrovoljaca kojih su se svi plašili ali niko nije mogao da ih kontroliše. U delu iskaza koji se odnosi na jul 1995., Simić je rekao da su nakon "vojnog poraza" Srebrenice, muslimanski predstavnici tražili vozila za evakuaciju civilnog stanovništva za Kladanj. Simić tvrdi da je zajedno sa predsednikom Izvršnog odbora opštine Srbislavom Davidovićem organizovao "dobrovoljnu" evakuaciju Muslimana iz Bratunca za Potočare.

Budući da je svedok više puta naglasio da je stanovništvo "dobrovoljno" napustilo Bratunac, tužilac ga je u unakrsnom ispitivanju pitao da li su žene i deca mogli da se vrate u Bratunac i Srebrenicu – da su to hteli. Svedok je najpre izbegavao odgovor, ukazujući da ih "niko nije prisiljavao da uđu u autobuse", da bi na kraju odgovorio da "što se njega tiče, ne bi bilo problema" da se vrate. Na pitanje da li bi vojska pomogla civilima koji su se, na primer, izgubili u šumi, svedok je odgovorio da "ne može da govori u ime vojske".

Tužilac je potom predočio izveštaj Drinskog korpusa od 17. jula 1995. godine u kojem se navodi da je otvorena vatra na žene koje su se pojavile na linijama odbrane i koje su, nakon upozorenja vojnika, odbile da se predaju. Simić je rekao da se dokument "može tumačiti na više načina" no da on, na osnovu datog primera, ne može da se izjašnjava da li je njihov odlazak bio dobrovoljan. Na tužiočevo ukazivanje da je Simić kao najviši predstavnik civilne vlasti prisustvovao sastanku u hotelu Fontana 12. jula 1995. na kojem je garantovana bezbednost muslimanskim civilima, svedok je odgovorio da bezbednost garantuju vojska i policija a da je njegova dužnost bila da obezbedi "hranu i vodu".

Simić je negirao da je u Bratuncu 13. jula 1995. godine video autobuse sa više hiljada zarobljenih Muslimana, tvrdio je da mu niko nije rekao za ubistva u školi Vuk Karadžić bar do 2008. godine kada je svedočio pred Državnim sudom u Sarajevu, i bio je izričit da nije čuo glasine o tim ubistvima. To, po njemu, nije čudno budući da "nije očekivao da bi se tako nešto moglo desiti - inače bi obratio pažnju".

Mada je u odgovorima na pitanje tužioca i sudije bio izričit da je Miroslav Deronjić obavestio Karadžića o "događajima", to jest pogubljenju više od hiljadu zarobljenika u skladištu u Kravici 13. jula 1995. godine, svedok je u dodatnom ispitivanju od strane optuženog korigovao iskaz rekavši da je "sigurno pretpostavljao sa dosta ubeđenja da je Deronjić čuo šta se desilo u Kravici i da mu je bila dužnost da Karadžića obavesti jer se to od njega očekivalo". Nakon Karadžićeve intervencije, svedok je objasnio da mu je Deronjić, zapravo, potvrdio da je obaveštavao "ove gore" ne navodeći njihova imena, a njega "nije zanimalo koga gore je obaveštavao".

Nakon Simića, na klupu za svedoke se vratio general Stanislav Galić.

Dijeljenje sadržaja