Soniboj Škiljević, svjedok odbrane Radovana Karadžića

Nakon što je juče privremeno ustupio klupu za svedoke predsedniku Republike Srpske Miloradu Dodiku, ratni upravnik sarajevskog zatvora "Kula" Soniboj Škiljević je nastavio iskaz u odbranu Radovana Karadžića. U unakrsnom ispitivanju je svim silama nastojao da odbrani tvrdnju o skoro idealnim uslovima u zatvoru.

Tužiteljica Gustafson mu je pokazala izveštaj iz kojeg se vidi da su u "Kuli" bili zatočeni starci, žene i tinejdžerke, što je u suprotnosti sa njegovom tvrdnjom da su zatvarani samo prestupnici i ratni zarobljenici. Škiljević je prvo prebacivao odgovornost na vojsku koja je dovodila uhapšene civile, a kada je suočen sa sugestijom da bi "svako ljudsko biće koje razmišlja", a naročito upravnik logora, moralo pomisliti da se radilo o proterivanju civila, rekao je da su i njegova "razmišljanja išla u tom pravcu" i da će jednog dana možda o tome "napisati knjigu". Svedok je u izjavi istražiteljima iz 2003. naveo da su u "Kulu" 1994. godine dovedeni muslimanski civili iz Sokoca i Rogatice, a danas je pojasnio da je uprava zatvora "prevarena". Vojska je, tvrdi, dovezla žene i decu pred zatvor, pa je "iz sažaljenja i dobre volje" odlučeno da budu primljeni.

Potom je tužiteljica predočila niz vojnih dokumenata iz kojih se vidi da su zatočenici odvođeni na prve linije fronta i angažovani na kopanju rovova. Čak i u zatvorskoj beležnici se navodi da se 27. februara 1993. godine grupa Muslimana žalila da su prilikom prisilnog rada maltretirani i tučeni. Škiljević odgovara da se to odigralo po sledećem scenariju: zatočenici su poslati u ispomoć vojsci na lokalitetu blizu groblja gde se uvek nađe rakije ostavljene nakon sahrana, onda su se zajedno sa vojnicima napili i posvađali. Zbog toga su, kaže, "kažnjeni" i više nisu upućivani na prinudni rad, već su zamenjeni drugom grupom nesrpskih zatočenika.

U izjavi timu odbrane, Škiljević je tvrdio da su muslimanski i srpski zatvorenici jeli istu hranu kao i osoblje zatvora, ali inspekcijski izveštaj ministarstva pravde iz aprila 1994. godine koji je predočila optužba pokazuje drugačije. U njemu, naime, piše da su srpski zatočenici dobijali istu hranu kao osoblje, a da su "za druge zatvorenike", među kojima su Muslimani i Hrvati, spremani posebni obroci. Svedok kaže da je po sredi verska stvar – Muslimani su tražili da se za njih sprema bez svinjskog mesa i na ulju, pa im je i udovoljeno. Da bi dočarao ekskluzivnost zatvorskog restorana, svedok je rekao da je za bajrame i božiće služen "pojačan obrok sa kolačem i čašom vina". Iako je pred Državnim sudom u Sarajevu Škiljević u žalbenom postupku oslobođen odgovornosti za zločine u "Kuli", tužiteljica je podsetila da se u presudi navodi da su nesrbi u "Kuli" protivpravno zatvarani, zlostavljani i upućivani na prinudni rad na frontu.

Nakon Škiljevića svedočio je Dušan Kozić, premijer Republike Srpske od avgusta 1994. do oktobra 1995. godine. On je u izjavi odbrani tvrdio da saradnja između civilnih i vojnih vlasti bosanskih Srba nije bila dobra, nastojeći tako da amnestira Karadžića odgovornosti za zločine VRS. Tužiteljica Mekena/McKenna je, međutim, predočila izveštaje sa nekoliko sastanaka iz kojih se vidi da je vlada nabavljala oružje iz Bugarske, kao i da je u septembru 1995. godine, na sastanku sa Željkom Ražnatovićem Arkanom i pripadnicima DB Srbije Frankom Simatovićem i Radojicom Božovićem, Kozić dogovorio da Arkan osvoji lokalitet Teočak za cenu od tri miliona maraka. Svedok je potvrdio da nabavke oružja iz Bugarske, ali tvrdi da o pomenutom sastanku ne zna ništa, kao i da Simatovića i Božovića "poznaje samo medijski", a Arkana iz viđenja.

Dokaz o angažovanju civilnih vlasti na čelu sa Karadžićem u vojnim operacijama, po optužbi, predstavlja primer srebreničke operacije u julu 1995. godine. Tužiteljica je navela da je napad izvršen na osnovu Karadžićeve Direktive broj sedam iz marta iste godine, zatim je predočila niz javnih nastupa optuženog u kojima potvrđuje da je naredio napad na Srebrenicu i da se zbog toga "ne kaje". Pored toga, optužba raspolaže njegovim naređenjima o raspoređivanju policije u Srebrenici nakon ulaska vojske u grad, a iz više dokumenata proizilazi da su vlasti okolnih opština po naređenju Kozićeve vlade obezbedile autobuse i kamione za transport muslimanskih civila iz Potočara. Sve to nije bilo dovoljno svedoku da prihvati tvrdnje optužbe, navodeći da se radilo o "konfuznom vremenu" u kojem je situacija diktirala donošenje odluka. Jedino u šta je siguran je da su preživeli Muslimani dobrovoljno napustili Srebrenicu jer su bili "umorni i iscrpljeni" nakon trogodišnje "ratne psihoze" u gradu.