Bivši predsednik izvršnog odbora bratunačke opštine sugerisao da Radovan Karadžić zbog otežanih komunikacija nije znao šta se dešava u tom gradu, a tužiteljica predočila dokumente iz kojih se vidi da je u junu 1992. godine optuženom u jednoj prilici rečeno da je u opštini ostalo "dvoje Muslimana", a u drugoj da ih uopšte nema i da je Bratunac "slobodan"

Poput mnogih dosadašnjih svedoka odbrane Radovana Karadžića, nekadašnji opštinski funkcioner iz Bratunca Rodoljub Đukanović je tvrdio da su Muslimani sa tog područja 1992. godine otišli dobrovoljno i da im je on, kada su tražili, obezbedio prevoz i zaštitu na putu ka Tuzli. U izjavi timu odbrane čiji je sažetak optuženi pročitao u sudnici navodi se da je svedok znao za nekoliko masovnih ubistava muslimanskih civila, ali se ne govori ništa o počiniocima, kao da su se dogodila sama od sebe.

Primera radi, izjavio je da su početkom maja 1992. godine neki ljudi "odvedeni" iz sela Hranča i "smešteni" u hangar iza osnovne škole "Vuk Karadžić", zatim da su tamo "ubijeni" a njihova tela "pronađena" u Drini. Takođe i da su Muslimani iz sela Suha i Selište "dovedeni" na fudbalski stadion, pa "prebačeni" u osnovnu školu i tamo "ubijeni". Koga tačno krivi za njihovu smrt može se samo naslutiti iz delova izjave u kojima kaže da su neka od pomenutih mesta čuvali "dobrovoljci" i da je šef bratunačke policije rekao da ne sme "da se meša u poslove vojske".

Tužiteljica Edžerton/Edgerton je u unakrsnom ispitivanju sugerisala da su upravo svedok i drugi članovi srpskog Kriznog štaba pozvali paravojsku u Bratunac i tako direktno doprineli zločinima nad muslimanskim susedima. Đukanović, međutim, kaže da se paravojna jedinica kojom je komandovao izvesni Žan "jednog jutra sama od sebe" prosto pojavila u gradu i smestila se u hotelu "Fontana", mimo znanja lokalnih opštinskih funkcionera.

U ratnom dnevniku Ratka Mladića koji je predočila tužiteljica stoji sasvim drugačije. Mladić, naime, 6. maja 1992. godine beleži deo razgovora sa načelnikom štaba Prve vojne oblasti JNA Nikolom Mandarićem koji ga obaveštava da bratunački funkcioneri Rodoljub Đukanović i Miroslav Deronjić "kolju sve što je muslimansko", da su pozvali paravojnu jedinicu iz Vukovara i da su pobili "Muslimane iz Hranče". Svedok odgovara da je Mladićeva beleška napisana "zbrda-zdola" i da ne zna ništa o paravojnoj jedinici osim da su u njoj bili "neki Žak, Rambo i Džambo", kao i da nije bila sačinjena samo od Srba već i Bugara, Rumuna, Muslimana i Hrvata.

Svedok je u izjavi timu odbrane tvrdio da je komunikacija između bratunačke opštinske vlasti i vrha vlasti na Palama tokom rata bila otežana, a tužiteljica je sugerisala da je Karadžić dobro znao šta se dešava u Bratuncu. Predočila mu je još jedan izvod iz Mladićevog dnevnika u kojem beleži delove sastanka "državnog vrha" od 6. juna 1992. godine gde se u Karadžićevom prisustvu navodi da "u Bratuncu više nema Muslimana, slobodan je grad". Zatim, u belešci sa sastanaka u Zvorniku 30. juna iste godine piše da predsednik bratunačke opštine Ljubisav Simić izveštava Karadžića da je u bratunačkoj opštini pre rata bilo 64 odsto Muslimana a sada je "samo dvoje".

Na sve to, svedok je rekao da nije tvrdio da komunikacija opštine sa Palama nije postojala već da je bila otežana. Optuženi ga je u dodatnom ispitivanju pitao da li se Savić tada "žalio ili hvalio" činjenicom da je u Bratuncu ostalo samo dvoje Muslimana. Đukanović je odgovorio da je svakako žalio, baš kao što je žalila i cela srpska opštinska vlast.

Dijeljenje sadržaja