Optuženi Radovan Karadžić i svedok njegove odbrane – portugalski diplomata Žoze Kutiljero – svako iz svoje perspektive tvrde da je "Lisabonski sporazum" mogao sačuvati mir u BiH, a tužilac podseća da je rukovodstvo bosanskih Srba taj dokument videlo samo kao "početak kraja BiH" i osnov za zauzimanje teritorija koje su smatrali svojim

Portugalski diplomata Žoze Kutiljero/Jose Cutileiro smatra da je tragedija što rat u BiH nije sprečen u martu 1992. godine kada su u pregovorima pod njegovim nadzorom predstavnici tri konstitutivna naroda dogovorili "Izjavu o principima", koja je predviđala kantonizaciju međunarodno priznate države, odnosno podelu na tri entiteta. Saglasnost sa tog dokumenta je, podsetimo, mesec dana kasnije povukao predsednik BiH Alija Izetbegović, a tadašnji srpski pregovarač, danas optuženik za genocid i druge zločine nad nesrbima, Radovan Karadžić tu činjenicu koristi u prilog teze da je rat počeo zbog odluke muslimanske strane da odustane od podele države po Kutiljerovom "Lisabonskom sporazumu".

U izjavi timu odbrane čiji je sažetak Karadžić pročitao u sudnici, navode se Kutiljerove reči sa sastanka iz aprila 1992. godine na kojem za Aliju Izetbegovića kaže da je "prepreden, dvoličan i da laže", odnosno da "privatno govori jedno a javno drugo" i da mu se ne može verovati. U izjavi je dodao da je Izetbegovićevo insistiranje na jedinstvenoj BiH doprinelo ratu jednako kao i "snovi i Velikoj Srbiji i hrvatska hegemonija". U izjavi se ne pominju zločini srpske strane u BiH, ali je navedeno da je Kutiljero od jednog portugalskog pripadnika Unprofora čuo da je granata na sarajevsku ulicu Vase Miskina 27. maja 1992. godine, kada je u redu za hleb poginulo 26 a ranjeno preko sto civila, ispaljena sa položaja Armije BiH.

Ambasador Kutiljero je na zahtev odbrane uporedio mapu sa ucrtanim predlogom kantonizacije po njegovom planu iz marta 1992. i kartu kojom je BiH podeljena po Dejtonskom mirovnom sporazumu u novembru 1995. godine. Kaže da je rezultat isti a da su brojni životi mogli biti spaseni da se odmah pristalo na gotovo identičan dogovor.

Tužilac Tiger/Tieger je na samom početku unakrsnog ispitivanja želeo da sa svedokom raščisti jednu stvar – da se njegovi stavovi po pitanju prekida pregovora ni u kom smislu ne mogu tumačiti kao "opravdavanje i legitimizacija zločina" sa čim se ovaj bespogovorno složio. U nastavku ispitivanja, tužilac je predočio dokaze koji, po njemu, ukazuju da rat ne bi bio izbegnut ni da je muslimanska strana pristala na "lisabonsku" kantonizaciju BiH, jer je rukovodstvo bosanskih Srba taj plan videlo samo kao početak ostvarivanja svojih strateških ciljeva, odnosno osvajanja teritorije koju su smatrali svojom. Tužilac je prvo sugerisao je da je "Lisabonski sporazum" bio samo "osnov za buduće pregovore" a nikako konačan mirovni sporazum, sa čim se svedok složio. Drugo, da su zapravo Karadžić i članovi njegovog rukovodstva na pregovorima govorili jedno a na zasedanjima skupštine nešto sasvim drugo, ali svedok to nije prihvatio kao dokaz o lošim namerama.

Tužilac Tiger je predočio niz zapisnika sa zasedanja skupštine bosanskih Srba u kojima Karadžić govori da je "Lisabonski sporazum" o podeli na tri dela zapravo predstavljao "kraj BiH" da je zato bio prihvatljiv za srpsku stranu, zbog čega, kako je rekao, "smo mi bili srećni kada su oni odbacili taj dokument". Na pitanje da li je cilj sporazuma bio da "uništi BiH", svedok je rekao da se ne mogu delovi nečijeg govora uzimati izvan konteksta i na osnovu toga donositi zaključci. Tada mu je pročitan i jedan skupštinski nastup Momčila Krajišnika u kojem kaže da su pregovori samo jedna mogućnost, a da je druga opcija da "uradimo ono što smo radili stolećima", odnosno "da zauzmemo teritoriju silom i iskoristimo šansu da postanemo deo srpskog carstva". Kutiljero ni tom citatu nije pridao veliku važnost navodeći da se radi "samo o jednoj od gluposti" sa kojima se tada morao nositi.

Osvrćući se na svedokovu tvrdnju da su "lisabosnka" i "dejtosnka" mapa skoro identične, tužilac je ukazao da te dve karte preklopljene jedna preko druge pokazuju da su bosanski Srbi u ratu osvojili, etnički očistili i na kraju u Dejtonu legalizovali delove teritorije oko Prijedora i u istočnoj Bosni gde su bili manjina, ali je njihovo rukovodstvo to smatralo strateški važnim. Kutiljero odgovara da mu je Karadžić na početku rata tvrdio da će u slučaju mirovnog sporazuma "vratiti teritorije" i dozvoliti povratak svih izbeglica. Iako je u izjavi rekao da su u Bosni "svi lagali a da su Srbi to činili najmanje sofisticirano", iz Kutiljerovih današnjih odgovora se moglo zaključiti da je tada poverovao Karadžiću. U tom ubeđenju ga nije pokolebala ni činjenica da je optuženi u svojim ratnim izjavama, koje je tužilac predočio, navodio da će međunarodna zajednica biti primorana da prihvati "novu stvarnost" koja podrazumeva ratom osvojene teritorije na kojima su Srbi postali većina.

Na kraju Kutiljerovog iskaza, Karadžić je izrazio "divljenje njegovoj veštini i upornosti da se sačuva mir", a dokazni postupak odbrane je nastavljen iskazom novog svedoka.

Dijeljenje sadržaja