Zoran Jovanović, svjedok odbrane Radovana Karadžića

Suđenje Radovanu Karadžiću nastavljeno je jutros iskazom Marija Andoline – italijanskog specijaliste za presađivanje koštane srži. On je u izjavi braniocima naveo da se 1993. godine zaputio u BiH sa ciljem da pomogne u lečenju dece i tada se susreo sa Karadžićem od koga je dobio saglasnost da boravi u Republici Srpskoj. U narednih šest meseci ga je sreo još nekoliko puta i tvrdi da je optuženi izrazio "zabrinutost zbog patnji dece svih nacionalnosti". Omogućio mu je, kaže, da slobodno leči muslimansku decu na teritoriji RS, a 1994. godine mu je odobrio da prođe kroz teritorije pod srpskom kontrolom i prebaci se u Bihać.

Tužilac se u unakrsnom ispitivanju uglavnom bavio kredibilitetom svedoka, ukazujući da ga je rukovodstvo sa Pala koristilo u propagandne svrhe i dodelilo mu orden reda Nemanjića za poboljšanje humantiranog imidža bosanskih Srba. Svedok je potvrdio da se u septembru 1995. godine sastao sa Ljubišom Bearom, načelnikom za bezbednost Glavnog štaba VRS, ali negira navod Bearinog dnevnika u kojem stoji da mu je doktor Andolina predložio da lično preuzme zarobljene francuske pilote "kad Srbima ne budu više potrebni". Svedok je priznao i da je tokom rata od jednog policijskog zvaničnika iz Banjaluke dobio popis sa imenima i adresama "arapskih fundamentalista" u BiH i predao ga italijanskim vlastima, koje su ga, međutim, "odbacile kao irelevantan".

Nakon italijanskog lekara, u Karadžićevu odbranu je svedočio srpski novinar iz Vlasenice i ratni načelnik Informativne službe Drinskog korpusa – kapetan Zoran Jovanović. Sažetak njegove izjave skoro je identičan izjavama drugih Karadžićevih svedoka iz Vlasenice koji su za početak sukoba i ratne zločine u toj opštini krivili isključivo Muslimane. Jovanović kaže da su se oni prvi naoružali i počeli pripreme za rat, pa Srbima nije preostalo ništa drugo nego da u aprilu 1992. godine vojno zauzmu Vlasenicu i organizuju vlast.

Uprkos brojnim upozorenjima da se krivična dela koja mu se pripisuju ne mogu pravdati zločinima druge strane, Karadžić je u sudnici predočio više video snimaka ubijenih Srba i spaljenih srpskih sela koje je svedokov snimatelj zabeležio tokom rata u BiH. Optuženi tvrdi da su takvi napadi, a ne njegovi javni nastupi, izazvali reakciju Srba čije je zločine onda bilo "teško sprečiti", ali ga je predsedavajući sudija ukorio zbor neracionalnog trošenja sudskog vremena, odnosno prezentovanje irelevantnih dokaza sa ciljem "odbrane zločinima druge strane".

Svedok je izjavio da je "u novinarskim istragama" otkrio odgovorne za ubistva Srba u vlaseničkim selima, dokaze predao tužiocima u BiH, ali do sada ništa od toga nije procesuirano. Rezultati "istraživačkog novinarstva" su, međutim, izostali kada su u pitanju zločini srpske strane. Tužilac je, naime, u unakrsnom ispitivanju sugerisao da su gradsku džamiju Hajrija u avgustu 1992. godine srušile inžinjerske jedinice VRS, ali je Jovanović odgovorio da, iako je kamerom zabeležio taj čin i "pokušao da se raspita" ko su krivci, do danas ništa nije saznao.

Ni o teškim premlaćivanjima, silovanjima i ubistvima zatočenih muslimanskih civila u Sušici novinar Drinskog korpusa nema nikakvih podataka, iako je i sam komandant tog logora Dragan Nikolić "Jenki" pred Tribunalom priznao zločine. Jovanović tvrdi da je Sušicu posetio tokom rata samo jednom i da su mu zatočenici rekli "da su dobro i da ih niko ne dira". Tužilac ga je potom suočio sa izveštajem o zdravstvenom stanju Muslimanke koja je navela da ju je "Jenki" silovao u Jovanovićevom prisustvu, ali svedok kaže da je to "apsolutna laž".