Željko Bambarez, svjedok odbrane Radovana Karadžića

Posle komandanta Prve ilidžanske brigade Vladimira Radojčića, bivši predsednik bosanskih Srba Radovan Karadžić izveo je još dvojicu nekadašnjih pripadnika Sarajevsko-romanijskog korpusa, jedinice koja je držala položaje oko Sarajeva i, po optužnici, artiljerijskim i snajperskim delovanjem terorisala stanovništvo. Prvo je na klupu za svedoke izveden komandir jednog voda tog korpusa Željko Bambarez, a potom i komandant Druge sarajevske brigade Milorad Šehovac.

Navodi oba današnja svedoka uklapaju se u šablon dosadašnjih iskaza u odbranu Karadžića od optužbi za artiljerijsko i snajpersko terorisanje stanovništva Sarajeva. Obojica su tvrdili da su njihove jedinice delovale isključivo defanzivno i da nikada "nisu izdali naređenje niti imali nameru da izazivaju civilne žrtve ili terorišu civile". Poštovali su primirje, a kada su ratovali, činili su to uz strogo pridržavanje međunarodnih konvencija. Artiljeriju i snajpere, ako su ih i imali, upotrebljavali su navodno samo u borbene svrhe izbegavajući po svaku cenu civilne žrtve.

Pomenuti navodi sadržani su u njihovim pisanim izjavama čije sažetke je optuženi pročitao, da bi u kratkom glavnom ispitivanju obojica potvrdili još neke teze Karadžićeve odbrane. Bambarez je, komentarišući fotografije koje mu je predočio optuženi, pokušao da ubedi veće da su se sa snajperskih položaja Armije BiH – pre svega iz "crvene zgrade" na Grbavici kod Vrbanja mosta koju su po pola držale srpske i bosanske snage – mogla videti mesta gde su od snajperskih udara stradali civili. Karadžić na taj način želi da kod veća izazove razumnu sumnju u tužiočevu tvrdnju da su za snajperske incidente iz optužnice odgovorni pripadnici vojske bosanskih Srba.

Bambarez je tvrdio da se sa položaja bosanske vojske u "crvenoj zgradi" zaista moglo pucati na civile u gradu, iako se sa fotografija čini da im je pogled bio zaklonjen brojnim višespratnicama. Objašnjava da su fotografije sačinjene nakon rata, a da su te zgrade tokom borbi bile razrušene i samim tim "za nijansu" niže, tako da nisu u tolikoj meri zaklanjale pogled. U unakrsnom ispitivanju je, međutim, rekao da u "muslimanskom delu zgrade" uopšte nije ni bilo snajperskih položaja Armije BiH, tako da je ostalo nejasno zašto je Karadžić dokazivao da je pogled na mesta snajperskih udara bio dobar.

Pukovnik Šehovac je, s druge strane, u glavnom ispitivanju dodatno podcrtao predanost snaga bosanskih Srba odbrani svojih položaja, a nikako napadu na grad, naročito ne na civile. Rekao je i da je njegova brigada imala "korektan odnos prema primirjima", odnosno da su pucali samo kada je na njih otvarana vatra.

Osim sličnih iskaza, današnji svedoci imaju još jednu zajedničku crtu. Obojica su, naime, uoči svedočenja upozoreni da ne moraju odgovarati na pitanja ako smatraju da bi ih to moglo inkriminisati, odnosno biti upotrebljeno protiv njih u slučaju da budu optuženi za ratne zločine. Bambarezu je takvo upozorenje izdato zbog dokaza o umešanosti u angažovanje zarobljenika na "inžinjerskim radovima" i kopanju rovova na prvim linijama fronta. Budući da se to pominje u dokumentu iz decembra 1993. godine koji je svedok potpisao, on nije negirao da je jedan "mešoviti vod od 15 zarobljenika" (mešoviti jer je u njemu bio jedan Srbin) zaista upotrebljen za poslove na liniji razdvajanja, ali u tome ne vidi ništa sporno jer je, kaže, bio pored nekolicine njih dok su kopali rov, tako da su, objašnjava, radili "pod istim okolnostima" kao i on.

S druge strane, Milorad Šehovac se u presudi Momčilu Krajišniku pominje kao nalogodavac zločina u Brčkom. U presudi je, ukazao je tužilac, navedeno da je on 10. maja ‘92. naredio da se iz zgrade vatrogasne stanice u Brčkom izvede i ubije jedan hrvatski zatočenik. Njega su potom srpski vojnici odveli napolje, čuo se pucanj i više nikada nije viđen. Dok je slušao navode presude, Šehovac se smejao, a potom rekao da se radi o "lažnim tvrdnjama", jer se u to vreme bavio administrativnim poslovima u vojnom odseku i nije imao operativne nadležnosti.