Svedočeći u odbranu Radovana Karadžića, bivši komandant Prvog bataljona Ilidžanske brigade priznaje da je "možda bilo grešaka" od kojih su stradali sarajevski civili, ali tvrdi da njegova brigada "nikada nije namerno pucala po civilima"

Napadom "muslimanskih snaga" na bolnicu na Ilidži, 22. aprila 1992. godine, počele su borbe u tom delu Sarajeva - tvrdi Svetozar Guzina, komandant Petog, pa kasnije Prvog bataljona Ilidžanske brigade u sastavu Sarajevsko-romanijskog korpusa (SRK). U sažetku njegove pisane izjave Karadžićevoj odbrani se, pored ostalog, navodi da su "muslimanske snage" upale u bolnicu, uzele lekare i pacijente za taoce i počele da pucaju iz zgrade. Guzina kaže da je sa grupom ljudi uzvratio vatru iz straha i da je pucnjava trajala do dolaska JNA oko 5 sati popodne.

Kao i ostali oficiri SRK koji su dali izjave Karadžićevoj odbrani, Guzina tvrdi da kao komandant bataljona nikada nije izdao ni dobio naređenje da se puca po civilima, kao i da u njegovoj jedinici nije bilo snajpera i snajperista. S druge strane, tvrdi da su "muslimanske snage" držale položaje u civilnim zonama i stambenim zgradama i iz njih otvarale vatru na položaje SRK i delove grada pod srpskom kontrolom.

U unakrsnom ispitivanju Guzina je priznao da je njegova jedinica imala karabine sa optičkim nišanom i snajperske puške M76, tvrdeći da su njihove cevi bile okrenute ka aerodromu. U dokumentu Ilidžanske brigade koji je pokazala tužiteljica navodi se da brigada poseduje 15 snajperskih pušaka M76 i još toliko karabina M48, te se potražuju prigušivači za njih.

Snajperski incident iz juna 1994. godine u kojem je šesnaestogodišnja Sanela Muratović ranjena u desno rame u ulici Đure Jakšića je, po Guzini,"čisto podmetanje" muslimanske strane. Tvrdi da su u tom delu grada vođene žestoke borbe i da civili "nemaju šta da traže na liniji sukoba". Nije, međutim, želeo da se izjasni da li, po njemu, svaki civil u blizini linije fronta predstavlja legitimnu metu. Ponavljao je da su vojni komandanti bili dužni da sklone civile sa linija fronta, kao i da su usled različitih vremenskih prilika vojnici "mogli da pogreše", ukazujući da tužiteljica "nije bila u ratu, pa to ne zna".

Osim što je tužilaštvu zamerio da "više veruje muslimanskim nego srpskim izveštajima", Guzina je izrazio i nepoverenje u izveštavanje Unprofora. U jednom izveštaju iz jula 1994. godine navodi se da je komandant Prvog bataljona Ilidžanske brigade "priznao snajpersko delovanje sa Doma za slepe i obećao da više neće biti dejstva". Na intervenciju sudije Kvona/Kwon Guzina je potvrdio da je u to vreme on bio komandant Prvog bataljona Ilidžanske brigade, ali je dodao da su pripadnici Unprofora "mogli da pišu šta su hteli".

Osvrćući se na razgovor koji su istražitelji tužilaštva sa njim obavili 2003. godine, Guzina je rekao da su se i oni "igrali rečima, kao što se tužilaštvo i danas igra". Tužiteljici je prigovorio da čitavo vreme "pokušava da izvuče iz njega" priznanje da su pucali po civilima. "Možda je bilo grešaka, ali nikada nismo namerno pucali po civilima", zaključio je na kraju iskaza.

Dijeljenje sadržaja