Bivši načelnik opštine Lovas Željko Cirba na suđenju Goranu Hadžiću opisao masovni odlazak nesrba iz Istočne Slavonije u jesen 1991. godine, navodeći da su mnogi koji su nakon toga ostali u svojim kućama stradali na različite načine. Među njima i Ivan Mujić, koji je teško ranjen kada je sa grupom sunarodnika primoran da hoda kroz minsko polje nadomak Lovasa

Lokalni funkcioner Hrvatske demokratske zajednice iz Lovasa Željko Cirba danas je na suđenju Goranu Hadžiću opisao kako je došlo do masovnog proterivanja Hrvata i drugih nesrba iz Istočne Slavonije u jesen 1991. godine. Optuženi je u to vreme bio premijer samozvane SAO Slavonija, Baranja i Zapadni Srem i tužilac mu stavlja na teret brojne zločine nad nesrbima u tom području.

Svedok je rekao da je u prvoj polovini oktobra 1991. godine "jugo vojska" granatirala Sotin, Lovas, Tovarnik, Ilaču, Bapsku, Šarengrad i druga sela u Istočnoj Slavoniji, pri čemu je deo kuća uništen, a jedan broj civila ubijen. Većina stanovništva je vremenom iz straha pobegla u Ilok, mesto koje su JNA i srpske paravojne jedinice poslednje zauzele. Bila je to, po svedoku, "mišolovka" za 10-15 hiljada civila, koji su potom konvojem 17. oktobra 1991. godine izbegli na slobodnu hrvatsku teritoriju. Od onih koji su ostali mnogi su, rekao je, kasnije stradali.

Nakon mirne reintegracije tog područja u Hrvatsku, Cirba je kao načelnik opštine Lovas u leto 1997. godine prisustvovao ekshumaciji masovnih grobnica u šumi Jelaš kod Lovasa, potom i u Tovarniku i Vukovaru. Svedok je danas zamenik župana Vukovarsko-srijemske županije.

Dan nakon odlaska konvoja sa izbeglicama, dogodio se jedan od najtežih zločina iz optužnice protiv Hadžića, o čemu je svedočio naredni svedok – Ivan Mujić. Nakon ulaska JNA i drugih srpskih jedinica u selo 10. oktobra 1991. godine, lokalni nesrbi, među kojima i svedok, su primorani da u poljoprivrednoj zadruzi i drugim mestima vrše takozvanu radnu obavezu. Njih pedesetak je 18. oktobra odvedeno na minsko polje nadomak Lovasa, gde su prisiljeni da hodaju i nogama "čiste" poljanu od mina. Svedok je tom prilikom od eksplozije mine teško ranjen u stomak, ali se u neku ruku može smatrati srećnikom jer je bio među nekoliko desetina preživelih. Što od mina što od puščanih rafala srpskih vojnika, život je tada izgubio 21 lokalni Hrvat.

O samom incidentu, međutim, Mujić je iz nekog razloga svedočio na zasedanju zatvorenom za javnost, tako da se moglo čuti samo šta se sa njim dešavalo pre i posle ranjavanja. Rekao je da je pre sukoba bio vozač i da je u sklopu radne obaveze, između ostalog, angažovan na pripremi smeštaja za paravojnu jedinicu "Dušan Silni" čiji su pripadnici kasnije učestvovali u odvođenju zatočenika u minsko polje.

Svedok je posle incidenta – očito odlukom oficira JNA koji nisu bili zadovoljni ponašanjem srpske paravojske – sa drugim ranjenicima vojnim sanitetskim vozilom prebačen preko u bolnicu u Sremskoj Mitrovici. Tamo je operisan i poslat na rehabilitaciju u Stari Slankamen, odakle je posle skoro dva meseca vraćen u Lovas. Nakon samo tri dana, 16. decembra 1991. godine je iz straha za bezbednost porodice izbegao u Zagreb.

U unakrsnom ispitivanju oba današnja svedoka Hadžićevi branioci se nisu bavili glavnim delovima njihovih iskaza, već prisustvom pripadnika Zbora narodne garde (ZNG) u Lovasu i angažovanjem lokalnih Hrvata u dobrovoljačkim odredima. Svedoci su odgovorili da je ZNG bio u selu kratko i nije učestvovao u borbenim aktivnostima, a da su meštani naoružani lovačkim puškama jedno vreme čuvali stražu oko svojih kuća. Uoči granatiranja 10. oktobra 1991. godine, ZNG se, kažu, povukao iz Lovasa, a rasformirane su i seoske straže, tako da njihovo postojanje nije moglo biti motiv za napad.

Dijeljenje sadržaja