Ratni načelnik Uprave kriminalističke službe MUP RS kaže da 1992. godine nije čuo za izveštaje svetskih medija o logorima Omarska i Manjača pošto je tek 1993. godine uspeo da kupi mali televizor

Na suđenju nekadašnjim zvaničnicima policije bosanskih Srba nastavljen je iskaz Gorana Mačara, bivšeg načelnika Uprave kriminalističke službe u sedištu MUP RS, koji svedoči na poziv odbrane Miće Stanišića. Prvi ministar unutrašnjih poslova bosanskih Srba Mićo Stanišić i bivši načelnik policije banjalučke regije Stojan Župljanin, terete se za zločine nad Hrvatima i Muslimanima počinjene u 20 bosansko-hercegovačkih opština 1992. godine.

Tužilac je svedoku predočio akt koji je u maju 1992. godine izdao Mićo Stanišić u kojem se kaže da je potrebno "preduzeti mere i aktivnosti na dokumentovanju ratnih zločina". U okviru tih aktivnosti, navodi se u dokumentu, potrebno je" prikupiti podatke i dokumentaciju o ratnim zločinima nad Srbima, što podrazumeva da se u slučaju zločina nad Srbima vrši uviđaj sa kompletnom ekipom". Svedok je više puta negirao da to pokazuje da nisu vršene istrage o zločinima nad drugim nacionalnostima. "Njegovo shvatanje", kako je rekao, je da to znači da se iste mere preduzimaju u istragama o svim zločinima bez obzira na nacionalnost žrtve. Na insistiranje tužioca da razjasni zašto se u dokumentu izričito izdvajaju Srbi, svedok je odgovorio da je u to vreme bila snažna propaganda protiv Srba i da je verovatno ove podatke trebalo koristiti kako bi se suprotstavilo toj propagandi.

Svedok je istakao i da su logori u Republici Srpskoj bili u nadležnosti vojske i odbacio je sugestiju tužioca da je jedna od posledica nefunkcionisanja pravosuđa bilo i to da su "stotine i hiljade nesrba držani u zatočeništvu pod nehumanim uslovima često pod stražom policije". On tvrdi da je tek 1993. godine kupio televizor, te da do tada nije čuo što su svetski mediji objavili o logorima poput Omarske i Manjače.

Kako je svedok u glavnom ispitivanju govorio o izuzetno velikom uticaju kriznih štabova na rad lokalne policije, tužilac je tražio da navede konkretne primere kada su krizni štabovi izdali naredbe policiji da učino nešto nelegalno. Svedok je naveo da nema informacije da su načelnici stanica dobijali naredbe da počine neko krivično delo ali ima saznanja da su od kriznih štabova dobijali zadatke da dočekuju izbeglice ili rade kao opštinski kuriri. Kada je tužilac ukazao da dokument u kojem krizni štab izdaje nalog da se sprovede istraga o policajcima koji neovlašćeno ulaze u stanove i zabranjuje upotrebu otvorene vatre u gradskom prostoru, Mačar je prokomentarisao da je krizni štab "pobrkao uloge" i da je "smešno" da izdaje naredbu da je zabranjeno raditi ono što je već regulisano zakonom.

Mačar takođe nije mogao da ukaže ni na jedan dokument u kojem krizni štab odlučuje da se policijske jedinice upute na borbene linije, iako je u glavnom ispitivanju tvrdio da je bilo takvih slučajeva. Jedna od njegovih tvrdnji je i da su "znatan broj" rukovodećih radnika policije imenovali krizni štabovi, ali svedok danas takođe nije mogao da precizira o kojem se broju radi, ukazujući da je to pitanje za administraciju koja je vodila evidenciju.

Dijeljenje sadržaja