Osporavajući vezu "šešeljevaca" i srpske tajne službe, branilac Jovice Stanišića se pozvao na radikalske izvore u kojima se tvrdi da su četnički dobrovoljci u proleće 1991. godine u Hrvatsku prelazili čamcima jer im policija nije dozvoljavala prelazak preko mostova na Dunavu. Vojni veštak optužbe Rejno Tunens odgovara da se odnos vlasti prema paravojnim jedinicama menjao od netrpeljivosti do prihvatanja i podsetio da su "šešeljevci" već u septembru 1991. godine, pre napada na Vukovar, u Hrvatsku transportovani autobusima uz znanje policije

Branilac bivšeg šefa Državne bezbednosti Srbije Jovice Stanišića je u nastavku unakrsnog ispitivanja vojnog veštaka optužbe Rejnoa Tunensa/Reynaud Theunens osporavao zaključak da je srpski MUP tolerisao i pomagao delovanje "šešeljevaca" početkom devedesetih.

Tunens je, podsetimo, u ekspertskom izveštaju u dobroj meri potvrdio tezu optužbe da su srpski MUP i Državna bezbednost kao njegov deo tolerisali delovanje paravojnih jedinica, među kojima su i Šešeljevi dobrovoljci. Jovica Stanišić i Franko Simatović se terete da su odgovorni za zločine koje su počinile paravojne i policijske jedinice u ratovima u Hrvatskoj i BiH.

Osporavajući vezu "šešeljevaca" i srpske tajne službe, branilac Džordaš/Jordash je ukazao na pisanje radikalskog glasila "Velika Srbija", gde se navodi da su četnički dobrovoljci u proleće 1991. u Hrvatsku prelazili čamcima jer im policija nije dozvoljavala prelazak preko mostova na Dunavu. Odbrana je predočila i jedan raniji Šešeljev intervju u kojem je tvrdio da su radikali morali da krijumčare ljude čamcima jer su se "više plašili srpske vojske i policije nego ustaša".

Tunens odgovara da je u početku postojala određena netrpeljivost vlasti prema paravojnim jedinicama, ali da se taj odnos vremenom menjao do konačnog prihvatanja. On je podsetio da su "šešeljevci" već u septembru 1991. godine, pre napada na Vukovar, u Hrvatsku transportovani autobusima uz znanje policije i pograničnih organa.

Potom je branilac pokušao da predstavi radikale delom opozicionog fronta protiv tadašnje vlasti Miloševićeve Socijalističke partije Srbije, ali Tunens kaže da je njihov odnos od početnog nepoverenja vrlo brzo prerastao u saradnju. Belgijski veštak objašnjava da su se te dve opcije vremenom "međusobno pronašle" i da je predsednik Srbije Milošević koristio radikale za svoje ciljeve, a Šešelj "uživao" u tom odnosu jer mu je bilo omogućeno da unapredi svoj položaj.

Saradnja je trajala od početka 1992. do novembra 1993. godine, navodi svedok i dodaje da se iz dokumenata vidi da je za to vreme srpska Državna bezbednost nadzirala delovanje Ratnog štaba SRS ali da nije učinjeno ništa da se onemogući njegov rad. Hapšenja četničkih dobrovoljaca počela su tek pošto je došlo da političkog raskida Šešelja i Miloševića. Ipak, Tunens navodi da se iz dokumenata koje je pregledao vidi da saradnja "šešeljevaca" i MUP Srbije traje nesmetano i početkom 1993. godine u operacijama u BiH.

Branilac je zamerio Tunensu što se u ekspertskom izveštaju često poziva na izjave lidera radikala, pa je eksperta optužbe pitao "nije li očito da Šešelj nije pouzdan izvor informacija", na šta je svedok odgovorio da je njegove navode uzimao sa rezervom nastojeći da ih potkrepi drugim izvorima. Iako ga je nazvao "nepouzdanim izvorom", branilac se pozvao na deo iskaza lidera srpskih radikala u predmetu Slobodana Miloševića u kojem je rekao da je Stanišića sreo samo jednom 1992. godine i da je sa njim bio u "stalnom sukobu". Tunens je, međutim, veći deo odgovora na to pitanje saopštio na delu sednice zatvorenom za javnost.

Unakrsno ispitivanje Rejnoa Tunensa se nastavlja u ponedeljak.

Dijeljenje sadržaja