Antonio Kaseze, prvi predsednik Haškog tribunala, u oproštajnom intervjuu agenciji SENSE govori o bilansu prvih šest godina Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, prekretnicama koje su ga učinile uspešnim, glavnim problemima s kojima se trenutno suočava, nemoći Saveta bezbednosti i nepovoljnoj slici koja o Tribunalu postoji u javnosti zemalja kojima se on bavi

Prvi predsednik Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, Antonio Kaseze/Cassese, napušta u ponedeljak Hag i vraća se katedri profesora međunarodnog prava Univerziteta u Firenci, zadovoljan onim što je u proteklih šest godina Tribunal postigao.

"Postigli smo mnogo, iako je u prve dve godine izgledalo da nećemo uspeti da poletimo, odnosno da nikada nećemo dobiti potrebnu podršku i pristojan budžet" - kaže sudija Kaseze u oproštajnom intervjuu agenciji SENSE. Nakon sporog i neobećavajućeg starta, prekretnica, po njemu, bili su Dejtonski/Daytonski sporazum i dolazak Luiz Arbur/Louise Arbour na položaj glavnog tužioca.

Tribunal, smatra Kaseze, ne bi bio toliko uspešan da nakon Dejtona u Bosni nisu raspoređene snage NATO, sa mogućnošću hapšenja optuženih za ratne zločine. Kaseze, istina, žali što nije prihvaćeno njegovo zalaganje - iz razgovora koje je uoči Dejtona vodio sa nekim od glavnih aktera u pregovorima - da se snagama NATO poveri mnogo aktivniji i direktniji mandat za hapšenje optuženih, ali smatra da je i ovoliko koliko je učinjeno – 17 hapšenja u poslednje dve i po godine - bilo dovoljno da omogući normalan rad Tribunala.

Druga prekretnica u šestogodišnjoj istoriji Tribunala je, po Kasezeu, bio dolazak Luiz Arbur na položaj glavnog tužioca, u jesen 1996. Bivši predsednik smatra da je ona odigrala "ključnu ulogu." Manje je, od svog prethodnika Ričarda Goldstona/Richard Goldstone, bila zainteresovana za publicitet, i istovremeno je bila mnogo odlučnija od njega u istrazi o mogućoj odgovornosti lidera. Nije je zanimao Goldstonov tzv. "piramidni pristup", kojim se polazi od osnova i zatim ide dalje ka vrhu piramide - dakle od "sitnih" ka "krupnijim ribama", što je, smatra Kaseze, bilo pogrešno.

Dva glavna problema s kojima se trenutno suočava Tribunal su, po Kasezeu, odbijanje nekih država da u punoj meri s njim sarađuju i dužina trajanja suđenja. Što se prvog tiče, Kaseze ukazuje da "postoje različite nijanse u odbijanju saradnje": od Srbije i Crne Gore koji apsolutno ne sarađuju, preko Hrvatske koja sarađuje samo kada je to u njenom interesu, do drugih država koje bi mogle bolje da sarađuju, uključujući tu i one zapadne sile koje "imaju moć da obavežu NATO da bude aktivniji u otkrivanju i hapšenju optuženih."

Kaseze ima nekoliko opravdanja, ili objašnjenja, za dužinu suđenja. Prvo, ukazuje, Tribunal se bavi zločinima koji su izuzetno složeni, čije su razmere velike, koji su bili deo rasprostranjene i sistematske prakse. Drugo, ti su zločini počinjeni pre mnogo godina, ili nedavno - kao u slučaju Kosova, i zahtevaju veoma opsežne istrage. Dalje, Tribunal je neka vrsta amalgama dva pravna sistema ("kontinentalnog" i "anglo-američkog") i čine ga sudije, tužioci i ostali koji dolaze iz različitih zemalja i pravnih sistema, sa različitim pristupom i mentalitetom, čije "uigravanje" takođe zahteva dosta vremena.

Kao poseban problem Kaseze izdvaja odbranu, koju najčešće čine advokati iz zemalja bivše Jugoslavije, nenaviknuti na sistem rada Tribunala. Uz to, dodaje, "ima glasina da su neki od njih zainteresovani pre svega da uzmu dosta para, budući da su dobro plaćeni od Tribunala, te, navodno, usporavaju proceduru kako bi zaradili što više." S druge strane, ističe Kaseze, sudije nastoje da budu "apsolutno fer prema optuženima" i zato ponekad dozvoljavaju braniocima da budu beskrajno opširni i satima govore o istim stvarima.

Ukazujemo na još jedan problem Tribunala: na činjenicu da nije uspeo da javnost zemalja kojima se bavi ubedi u svoju nepristrasnost. Kaseze odgovara protiv-pitanjem: "Kako možete ubediti ljude koji se i dalje mrze?" I objašnjava da je, na suđenjima koja je vodio, video da su mržnja i animozitet još uvek veoma snažni u bivšoj Jugoslaviji. U njihovom prevazilaženju, smatra Kaseze, krivični postupak može igrati tek malu ulogu, dok su od ključnog značaja obrazovanje, ekonomski razvoj i postepene promene u kulturi, mentalitetu, stavu i pristupu ljudi... A to se, upozorava Kaseze, "neće postići preko noći, već postepeno, kako bi za 20, 30 ili 50 godina došli do neke vrste, neću reči harmonije, ali međusobnog uvažavanja. I tada više oni neće misliti da je Tribunal pristrasan."

Dok se u sudnici i dalje oseća mržnja i nastavlja rat, u tribunalovoj Pritvorskoj jedinici je zaključen mir i vlada koegzistencija i solidarnost među optuženima različitih nacionalnosti. Po Kasezeu, to je verovatno zato što zatvorenici osećaju da su u istim neprilikama, u istoj situaciji ljudi lišenih slobode koji se suočavaju sa teškim optužbama i suđenjem, nadajući se da neće biti osuđeni.

S druge strane, u sudnici se "nastavlja rat", te Kaseze primećuje da ne samo optuženi, već često i njihovi branioci, vode političku bitku. Stekao je utisak da su pojedini branioci "manje zainteresovani za odbranu svojih klijenata, a više za promociju političkih programa i odbranu političkih ciljeva etničke grupe kojoj pripadaju. Parafrazirajući čuvenu Klauzevicevu izreku o ratu kao "nastavku politike drugim sredstvima", Kaseze primećuje da bi se moglo reči kako se "u sudnici nastavlja politička bitka drugim, pravnim sredstvima."

Mirko Klarin

Dijeljenje sadržaja