Nakon prve posete glavnog tužioca Karle del Ponte Beogradu: kakve bi bile posledice ako bi se novim vlastima u Srbiji dozvolilo da sa Haškim tribunalom sarađuju na način, i u meri, njihovog poimanja obaveza iz Rezolucije 827 Saveta bezbednosti UN i Dejtonskih sporazuma?

Kada se razveju političke i kvazi-pravne magle kojima nove jugoslovenske i srpske vlasti nastoje da kamufliraju svoje odbijanje ili uslovno prihvatanje obaveza saradnje sa Tribunalom, stvari stoje krajnje jednostavno i mogu se svesti na onu čuvenu Miloševićevi sintagmu s kraja osamdesetih, kojom je sve počelo. Dakle:

Ili će Srbija u punoj meri sarađivati sa Tribunalom (i ispunjavati sve svoje obaveze, uključujući i onu o predaji optuženih za ratne zločine), ili ga (Tribunala) neće biti!

Tačno je da Srbija nije ni do sada sarađivala, ali da je Tribunal, uprkos tome, opstao i razvijao se. No situacija je, tada, bila bitno drugačija od sadašnje. Od Miloševićeve se Srbije, iz više razloga, takva saradnja nije ni očekivala. Prvo, Srbija je već bila pod sveobuhvatnim sankcijama Saveta bezbednosti godinu dana pre nego što je Tribunal osnovan, te joj se nije moglo pretiti novim kaznenim merama ukoliko ne bude sarađivala. A te su pretnje bile i te kako efikasne u iznuđivanju saradnje Tuđmanove Hrvatske. Do "dobrovoljnih predaja" desetak optuženih bosanskih Hrvata je, podsetimo, došlo tek pošto su zaustavljeni neki već odobreni američki krediti Hrvatskoj. Svaki, pa i najminimalniji pomak u saradnji Tuđmanove Hrvatske sa Tribunalom bio je iznuđen pretnjom da bi i Zagreb mogle zadesiti neke od sankcija kojima je Beograd već podvrgnut.

Drugi razlog zbog kojeg se nije očekivala saradnja bivšeg srpskog režima sa Tribunalom, jeste činjenica da je vrh tog režima - na čelu sa Miloševićem - od početka funkcionisanja haškog tužilaštva bio pod istragom te da je konačno, u maju 1999, optužen za zločine protiv čovečnosti na Kosovu. I to uz najavu da ta optužnica "nije poslednja reč tužilaštva o njegovoj odgovornosti za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava na teritoriji bivše Jugoslavije", što će reči da tek slede optužnice za zločine u Hrvatskoj i Bosni. U takvoj situaciji, niko razuman nije mogao da očekuje da će Milošević i njegovi saradnici, odnosno saučesnici, sarađivati na sopstvenom krivičnom gonjenju. Mogla se, eventualno, očekivati njihova saradnja u istragama o zločinima čije su žrtve bili Srbi u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, ali su oni i to odbijali, ispoljavajući krajnji cinizam i prezir prema stradanjima sopstvenih sunarodnika.

U međuvremenu su, međutim, nestali razlozi zbog kojih se nije moglo ni očekivati da će Srbija sarađivati sa Tribunalom. Srbija više nije pod starim režimom ni pod sankcijama, Milošević i njegovi saučesnici su razvlašćeni, nove vlasti se zaklinju u demokratiju i pravnu državu i teže brzoj i potpunoj reintegraciji zemlje u međunarodnu zajednicu. U takvoj situaciji, u Tribunalu od Srbije očekuju isto što i od svih ostalih država u njegovoj nadležnosti: puni saradnju. Ništa više, ali i ništa manje, od toga.

U pitanju je, jednostavno, osnovni politički i pravni princip "jednakog tretmana" za sve. Ukidanjem sankcija, prijemom u UN i stupanjem na brzi kolosek integracije u međunarodne finansijske i druge institucije i organizacije, od Evropske unije do Saveta Evrope, Srbija je stavljena u ravnopravan položaj sa Bosnom i Hercegovinom, Hrvatskom i ostalim državama bivše Jugoslavije. Čini se, međutim, da barem u jednom aspektu Srbija teži da bude "nešto ravnopravnija" od drugih: tako što će sama diktirati meru i tempo saradnje sa Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju.

To, međutim, teško da može da prođe. Naime, onog trenutka kada bi se Srbiji dozvolilo da sa Haškim tribunalom sarađuju na način, i u meri, njenog poimanja obaveza iz Rezolucije 827 Saveta bezbednosti UN i Dejtonskih sporazuma, princip "jednakog tretmana" bi nalagao da se isto dozvoli i ostalim državama. One bi, uostalom, same na tome insistirale. Ako bi se, recimo, dopustilo da se Miloševiću i ostalim optuženim za zločine protiv čovečnosti ili genocid sudi "kod kuće", a ne u Hagu, ko bi i s kakvim argumentima mogao da od Hrvatske traži da generale - koji bi uskoro mogli da budu optuženi za ratne zločine izvršene tokom i nakon operacije "Oluja" - pošalje u Hag na suđenje? Ili, kako bi se, u tom slučaju, obezbedio transfer u Hag lidera OVK koji su pod istragom zbog zločina počinjenim nad kosovskim Srbima? Jasno je da bi, bez obzira na dosadašnju kooperativnost, vlasti u Sarajevu teška srca pristale - ako bi uopšte pristale - da predaju Tribunalu visoke oficire Armije BH koji bi mogli da budu optuženi zbog zločina nad bosanskim Hrvatima ili Srbima. Princip "jednakog tretmana" bi nalagao da se i njima sudi "kod kuće", dakle u Zagrebu (ili Kninu), Sarajevu i Prištini. Isto, naravno, važi za sve koji su - ili će tek biti - optuženi od strane haškog tužilaštva.

Pretpostavimo da Srbija ne traži da bude "ravnopravnija" od drugih i da ne bi imala ništa protiv da se onima koji će biti optuženi za zločine nad Srbima u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu... sudi u Zagrebu, Sarajevu i Prištini. Predsednik Koštunica je, čak, i govorio nešto o tome kako je vreme da se "pravda približi regionu", tj. mestu zločina. U tom bi slučaju prestala potreba za Haškim tribunalom i on bi mogao da zatvori vrata.

I to je, naravno, moguće, mada u ovom trenutku deluje malo verovatno. Naime, ni u samom Hagu, a očito ni u tzv. međunarodnoj zajednici, ne misle da je Tribunal "odslužio svoje." Naprotiv. Haško tužilaštvo trenutno vodi još 36 istraga protiv nekih 150 osumnjičenih, uglavnom na visokim ili čak najvišim pozicijama političke i vojne vlasti u Hrvatskoj, Bosni, Srbiji, Crnoj Gori i na Kosovu. Te će istrage, kako se procenjuje, biti okončane do 2004. godine. A u Savetu bezbednosti i Generalnoj skupštini UN se, upravo, privodi kraju procedura za izbor novih 14 stalnih sudija Haškog tribunala, sa mandatom od novembra 2005. Paralelno s tim, priprema se i izbor 27 "dopunskih" (tzv. ad litem) sudija koji će omogućiti da se od septembra u Hagu svakodnevno odvija čak šest istovremenih suđenja. Pod uslovom da svi optuženi budu na vreme uhapšeni i predati Tribunalu, s takvim tempom istraga i suđenja u Hagu će biti posla do, otprilike, 2008. ili 2010. godine.

U Hagu, a po svemu sudeći i u Savetu bezbednosti i Generalnoj skupštini UN, očito ne misle da će tolike sudije sedeti besposlene, zato što će Srbija - i/ili ostale države u nadležnosti Tribunala - preuzeti njihov posao i same suditi onima koje je optužilo haško tužilaštvo.

Mirko Klarin

Dijeljenje sadržaja