Po završetku devetonedeljne usmene rasprave pred Međunarodnim sudom pravde, zastupnici Sarajeva i Beograda u izjavama za agenciju SENSE ocenjuju iznete argumente i dokaze i procenjuju izglede da se trinaestogodišnji spor "BiH protiv SCG" završi bez presude o suštini spora, odlukom suda da nije nadležan da o tome presuđuje


Posle devet nedelja usmene rasprave pred najvišim svetskim sudom o tome da li je u Bosni i Hercegovini počinjen genocid i da li je za to odgovorna Srbije i Crna Gora, odnosno nekadašnja SR Jugoslavija, zastupnici obe strane u izjavama agenciji SENSE tvrde da su zadovoljni argumentima koje su izneli i dokazima koje su priložili i smatraju da suprotna strana nije na to adekvatno odgovorila.

Holanđanin Fon van den Bisen/Phon van den Biesen, zamenik glavnog pravnog zastupnika BiH, ukazuje da je srpsko-crnogorska strana namerno svoje najjače argumente ostavila za drugu rundu rasprave, kako zastupnici Sarajeva ne bi mogli da na to odgovore. Mada kaže da "nije impresioniran" argumentacijom Beograda, Van den Bisen priznaje da su zastupnici druge strane u pojedinim aspektima "dobro obavili svoj posao", ali ipak "nisu uspeli da umanje značaj onoga što je u drugoj rundi iznela bosanska strana." Argumenti Beograda su, po njemu, ponekad zvučali kao "stara Miloševićeva propaganda koja je, možda, korisna u politici ali neće pomoći na sudu."

Glavni pravni zastupnik SCG Radoslav Stojanović kaže da je "taktička varijanta" njegovog tima bila da u prvom krugu argumenata "budu pomirljivi", ali pošto su zastupnici BiH u drugom krugu "bili vrlo, vrlo oštri i gotovo pošli đonom" onda je i Beograd u drugom krugu "pošao na taj đon i odgovorio vrlo oštro." Stojanović misli da je njegova strana u drugom krugu "iznela dovoljno arumenata koje sud ne može zanemariti, ni u pogledu činjenica ni u pogledu pravnog obrazloženja tih činjenica."

Osim što su negirali da je u BiH počinjen genocid i da je Beograd odgovoran za to što se tamo događalo tokom rata, zastupnici SCG su najviše vremena i argumenata potrošili na osporavanje nadležnosti Međunarodnog suda pravde, pozivajući se na presudu iz 2004. godine kojom se taj sud proglasio nenadležnim da presuđuje u sporu koji je SRJ pokrenula protiv osam zemalja NATO. Tibor Varadi, koji je argumentovao takve stavove Beograda, kaže na kraju rasprave da se radi o "izuzetno komplikovanom pravnom pitanju" i ukazuje na paradoks da sada "druga strana tvrdi ono što je sve vreme zastupao Milošević a svi drugi, uključujući i BiH, negirali: da je, naime, SRJ nastavila međunarodno pravni personalitet bivše SFRJ." Međutim, ukazuje Varadi, "pošto su joj svi odricali kontinuitet. SR Jugoslavija nije mogla da bude primljena ni u jednu međunarodnu organizaciju i osporeno joj je članstvo u UN, pa nije mogla da bude ni članica Statuta Međunarodnog suda." Ako je svuda bilo tako odlučeno, zaključuje Varadi, "bilo bi dosledno da se sada tako odluči i ovde."

Van den Bisen se slaže da se radi o komplikovanom pravnom problemu i da je presuda iz 2004. godine u slučaju "SRJ protiv NATO" postala "ključno pitanje u ovom sporu." Kaže, ipak, da je "uveren da sud neće - 10 godina nakon što je potvrdio svoju nadležnost – tek tako reči: 'Žao nam je ali sve je bilo uzalud i vi niste ovlašćeni da budete ovde'..." Takav bi ishod, po njemu, bio "protiv svakog osećaja pravde." No, čak i ako bi tako odlučio, to po njemu ne bi značilo da su trinaestogodišnji spor i devetonedeljna rasprava bili neka vrsta "ogleda iz beskorisnosti." Jer, iza toga ostaje obimna dokumentacija koja će pomoći da se "rasvetli slika" o tome šta se između 1992. i 1995. godine dogodilo u BiH kakva je uloga i odgovornost režima u Beogradu u tim tragičnim događajima.

Sakib Softić, glavni pravni zastupnik BiH, ne veruje u mogućnost da se sud proglasi nenadležnim. Ukazuje da je za to do sada imao više prilika – 1993. kada je spor pokrenut, 1996. kada je odbacio prigovor Beograda na nadležnost, i 2003. kada je odbio zahtev Beograda za reviziju presude o nadležnosti. "Radi se o svetskom sudu, o najvišoj sudskoj instanci UN i čovečanstva u celini, i ja ne verujem da bi se on našalio na takav način: da 13 godina tvrdi jedno i odjedanput, iz čistog mira o bez ikakvog novog razloga, utvrdi nešto suprotno od onog što je sam tvrdio 13 godina" – kaže Softić

Radoslav Stojanović je u završnoj reči polemisao sa stavom Sakiba Softića da bi presuda kojom bi se Beograd proglasio odgovornim za genocid u BiH "doprinela pomirenju među narodima." Po njemu, kako nam je rekao po okončanoj raspravi, "to je jednostavno nemoguće, jer nema presude nakon koje će ljudi sesti da na miru razgovaraju: dva brata ako se sude, posle presude više nisu braća." Bez obzira kakva bude presuda ona će, smatra Stojanović, "biti zadovoljavajuća za jednu a nezadovoljavajuća za drugu stranu", čime se, po njemu, samo "produžava konflikt."

Softić se, međutim, s tim ne slaže i kaže da i dalje veruje da će "presuda doneti pomirenje među narodima." Ona će, po njemu, dovesti do "odustajanja od velikosrpske politike, čiji su ciljevi realizovani i postoje u stvarnosti." Takva presuda bi, smatra Softić, "pomogla da se uklone posledice stvorene genocidom."

Zastupnici ni jedne od strana ne žele da nagađaju kada bi presuda mogla da bude doneta i kako bi sud mogao konačno da odluči, kako o nadležnosti, tako i o suštini spora. Za sada, svaka strana može sa sigurnošću da računa na po jedan glas u šesnaestočlanom sudskom veću, budući da su i Sarajevo i Beograd imenovali po jednog svog, odnosno ad-hoc, sudiju koji će učestvovati u odlučivanju.

Dijeljenje sadržaja