Prema scenariju koji su danas izlagali zastupnici Beograda, sudije Međunarodnog suda pravde bi nakon 9. maja – pošto saslušaju sve argumente strana – trebalo da odluče da oni, zapravo, nisu nadležni da presuđuju o stvarima koje su pred njima raspravljane u protekla dva i po meseca


Ukoliko Međunarodni sud pravde prihvati argumente koje su danas iznosili zastupnici Beograda Tibor Varadi, Vladimir Đerić i Andreas Cimerman/Zimmermann, stvari bi se odvijale po sledećem scenariju.

Zastupnici dveju strana bi još dva meseca, do 9. maja 2006. godine, iznosili argumente i kontra-argumente o tome da li je u BiH počinjen genocid i da li je za to odgovorna tadašnja SRJ a sadašnja SCG, ispitivale bi i kontra-ispitivale eksperte i druge svedoke koji bi dokazivali ili osporavali postojanje genocidne namere, i na kraju bi u završnim rečima pozvale Međunarodni sud da prihvati, odnosno odbaci, zahtev BiH da se SCG proglasi odgovornom za kršenje Konvencije o zabrani i kažnjavanju genocida i obaveže da nadoknadi počinjenu štetu.

A onda bi, prema scenariju koji su danas izlagali zastupnici Beograda, 14 sudija najvišeg svetskog suda i dvojica ad-hoc sudija koje su imenovale strane u sporu, seli, većali i odlučili da oni, zapravo, nisu nadležni da presuđuju o stvarima koje su pred njima raspravljane od 27. februara do 9. maja 2006. godine.

Zastupnici SCG su danas ponovo pokušali da ospore nadležnost Međunarodnog suda da presuđuje u ovom sporu, mada je do sada ta nadležnost dva puta izričito (1996. i 2003. godine) i dva puta indirektno (u aprilu i septembru 1993.) potvrđena. Osporavanje se, u najvećoj meri, zasnivalo na istim argumentima koje je sud 2003. odbacio, ali ih je sledeće godine prihvatio kada je presudio da nije nadležan da presuđuje u sporu koji je Beograd pokrenuo protiv zemalja-članica NATO, pošto SRJ u aprilu 1999., kada je pokrenula taj spor, nije imala "pristup sudu", jer nije bila članica UN.

Ako "nije imala pristup da tuži", ukazivali su danas pravni zastupnici Beograda, onda "nema pristup ni kao tužena." Jer, obrazlagali su pozivajući se na pravo, teoriju i praksu državne sukcesije, SRJ do novembra 2000. godine nije bila članica UN, pa time ni potpisnica Statuta Međunarodnog suda ni ugovorna strana Konvencije o genocidu i, posebno, člana 9 te Konvencije.

Član 9 je izuzetno važan jer se njime prihvata automatska nadležnost Međunarodnog suda da presuđuje u sporovima o primeni Konvencije o genocidu. Zbog toga su neke države, pristupajući Konvenciji, stavili rezervu na taj član, odnosno zadržale pravo da se saglase – ili ne saglase – sa nadležnošću Međuarodnog suda. Bivša SFRJ je prihvatala automatsku nadležnost suda, ali je SRJ 2001. godine, pristupajući formalno Konvenciji o genocidu, stavila rezervu na njen član 9 koji je – kako su danas isticali pravni zastupnici SCG – "jedini izvor nadležnosti u ovom slučaju."

A pošto nema tog "izvora" i pošto SCG do novembra 2000. nije imala "pristup sudu", Međunarodni sud bi, sugerisali su danas pravni zastupnici Beograda, trebalo da se proglasi nenadležnim da presuđuje u ovom slučaju.

Ukazujući da to čini "iz predostrožnosti", pravni zastupnik BiH Alen Pele/Alain Pellet je na početku rasprave izneo neke preliminarne argumente o pitanju nadležnosti, najavljujući da raspolaže "arsenalom drugih argumenata koje će upotrebiti ako se za tim ukaže potreba." Potreba se, nema sumnje, ukazala, pa će profesor Pele, u drugoj rundi iznošenja argumenata BiH, imati priliku da pokaže šta je u njegovom "arsenalu."

Dijeljenje sadržaja