Masom dokumenata uvedenih tokom unakrsnog ispitivanja Vladislava Jovanovića, tužilac nastoji da dokaže da su vlasti u Beogradu bile veoma dobro i detaljno informisane o svemu što se između 1992. i 1995. događalo u Bosni i Hercegovini, uključujući i masakr u Srebrenici.


Unakrsno ispitivanje Vladislava Jovanovića, bivšeg ministra inostranih poslova Srbije i SRJ, tužilac je iskoristio da bi u dokaze uveo nekoliko desetina dokumenata koji pokazuju koliko je on, vlada čiji je bio član, pa time i optuženi Slobodan Milošević, bio informisan o tome šta se tokom ratnih godina događalo u Bosni i Hercegovini.

Najvećim delom, radilo se o diplomatskim depešama koje su od 1992. do kraja 1995. stizale u Ministarstvo inostranih poslova u Beogradu, kao i o rezolucijama Saveta bezbednosti UN i nekim drugim dokumentima. U njima se izražava zabrinutost zbog razvoja situacije u BiH i osuđuju se pojedini postupci bosanskih Srba kao što su opsada i granatiranje Sarajeva, napadi na zaštićene zone, prisilno preseljavanje civila, blokiranje humanitarne pomoći i uzimanje “plavih šlemova” za taoce. Priložena je i rezolucija Saveta bezbednosti od 16. aprila 1993. kojom se od SRJ traži da “odmah preduzme sve mere kako bi se sprečio zločin genocida u BiH”, a u više priloženih dokumenata se vlasti u Beogradu pozivaju da “iskoriste svoj uticaj” na bosanske Srbe, kako bi prestali sa takvim postupcima.

Tužilac je od Jovanovića uglavnom tražio da samo potvrdi da je primio te depeše ili rezolucije, a ređe da ih komentariše. Nešto duže, tužilac se zadržao na depešama i drugim dokumentima iz jula 1995. kojima je Ministarstvo inostranih poslova u Beogradu obaveštavano o napadu VRS na Srebrenicu, granatiranju izbeglica u Potočarima, zarobljavanju tridesetak holandskih “plavih šlemova” i pretnjama da će biti pogubljeni, deportaciji desetina hiljada žena i dece...

Pre nego što mu je tužilac pročitao depeše iz jula 1995. Jovanović je rekao da je za događaje u Srebrenici saznao iz štampe, da su to za njega bile “šokirajuće vesti”, ali ih je on primio sa “zrnom soli” zato što su, kako je rekao, bosanski Srbi često osuđivani i za ono što nisu učinili. Na pitanje tužioca zašto nije nazvao generala Mladića i šta je učinio da bi se obavestio o tako važnom događaju, Jovanović je odgovorio da je “čekao da se stvar razjasni i bude potvrđena iz drugih izvora.”

Dva meseca posle Srebrenice, septembra 1995., Jovanović je imenovan za stalnog predstavnika SRJ pri UN. U tom je svojstvu u novembru te godine predsedniku Saveta bezbednosti uručio pismo vlade SRJ u kojem se kao neosnovane odbacuju tvrdnje da je Vojska Jugoslavije učestvovala u “oslobađanju Srebrenice.” Na pitanje tužioca “ko je oslobođen – da li 30.000 proteranih žena i dece ili više od 7.000 ubijenih muškaraca?” – Jovanović je odgovorio da se radi o “grešci u terminologiji” i da je umesto “oslobođena” trebalo da stoji “zauzeta.”

Tužilac je zatim pročitao odlomak iz pisma koje je 18. decembra 1995. Jovanović uputio predsedniku Saveta bezbednosti, skrecući mu pažnju na “nove činjenice” o događajima u Srebrenici. Prema Jovanovićevim “novim činjenicama”, nakon ulaska srpskih snaga u Srebrenicu došlo je do sukoba između “muslimanskih vojnika koji su hteli da se predaju i onih koji su želeli da nastave borbu”, u kojem su se “međusobno masovno poubijali.”

Jovanović je objasnio da se, u ovom slučaju, radilo o njegovom “propustu.” Pismo je, na osnovu informacija dobijenih od vlasti Republike Srpske, napisao njegov zamenik u misiji, a on ga je “na brzinu potpisao” i – umesto šefu ruske misije, kome je bilo namenjeno – poslao predsedniku Saveta bezbednosti.

Unakrsno ispitivanje Vladislava Jovanovića nastaviće se u utorak 22. februara.

Dijeljenje sadržaja